Бекство од репресије

Специјално за Политику

Лондон – У оквиру потпрограма „После рата” 20. Лондонског интернационалног фестивала (ЛИФТ), одржаног у Уметничком центру Батерси, поред премијере Прокићеве драме о којој смо писали, било је још неколико специфичних интердисциплинарних пројеката.

Аргентинка Лола Аријас је ауторка видео-инсталације „Ратни ветерани” код које смо се дуже задржали. Гледалац је ту позван да испрати пет прича које се паралелно врте у круг, на пет одвојених екрана, у конференцијској сали центра Батерси. Актери су ветерани из Фолкландског рата, који су 1982. године имали осамнаест година, а сваки од њих исповедно открива своја ратна сећања, у данашњем професионалном окружењу – један ради у психијатријској болници, други на базену итд.

Необично занимљива нам је била и аудио-инсталација „Аудио објава” енглеских аутора Тома Чиверса и Џејмса Вилкиса. Публика је ту добила прилику да истражује неугледне просторије зграде центра у Батерсију, њена трошна споредна степеништа, пожарне излазе и друге излизане ћумезе који се иначе јавно не користе. Ту су постављени различити аутентични предмети и звучници који емитују снимљене приче из Великог рата у околини Батерсија. За овај живописни аудио-пејзаж су изабране веродостојне и ароматичне анегдоте, на пример о цепелину сакривеном у немачкој пекари.

Изван потпрограма „После рата”, али и даље у оквиру ЛИФТ-а, издвојићемо „Црвену шуму”, премијерну копродукцију ЛИФТ-а, Белоруског слободног позоришта и лондонског театра „Јанг Вик”, лоцираног на Вотерлуу, где се представа тренутно игра. „Црвена шума” има мултимедијалну и фрагментарну форму која је средство исписивања људских патњи на етничким, сексуалним, политичким, али и еколошким, климатским основама (аутор текста, режије и сценског дизајна је Николај Калезин, оснивач Белоруског слободног позоришта).

Представа је документарне основе, текст је настао према истинитим причама људи са најразличитијих крајева света, од Канаде, преко Бразила, Марока, Алжира, Јапана, до Белорусије. Инструментална и вокална музика се на сцени уживо изводи, други глумци поетично говоре текстове у микрофон, група плесача невербално, физички илуструје или коментарише радњу, на централном делу сцене симболички посутом земљом, али и водом (два мала базена се ивиче са земљаним простором).

Све то непрестано прате и суптилни видео-прикази на платну у позадини, секвенце из усамљене природе, призори лутајућих облака, неба, шума, водених пространстава. Они радњи дају леп поетски призвук, али и фаталистичке тонове јер сугеришу неумољивост и недодирљивост природе, чињеницу да са њом све почиње и да се са њом све завршава, она води наше животе, упркос самодовољним технолошким напрецима. „Црвена шума” је тако и нека врста изазова људима који живе у западним друштвима, колико-толико слободни и осигурани, али прилично несвесни и незахвални за животе које имају.

Већина уметника, чланова Белоруског слободног позоришта, основаног 2005. године, била је у Белорусији хапшена и психофизички мучена због отвореног критичког односа према репресивном политичком систему Александра Лукашенка. У вези са тиме, оснивачи компаније, Калезин и Наталија Калијада су 2011. године добили статус политичких азиланата у Британији. Истовремено су нашли неку врсту уметничке базе на сцени позоришта „Јанг Вик”, одакле организују турнеје по целом свету и праве представе као што је ова коју смо видели.