Портрет без рама: Жан-Клод Јункер

Узалуд су га британски медији блатили, тврдећи да је „пијаница која пије коњак за доручак”, „потомак нацисте” и „најопаснији човек у Европи”. Узалуд је и Ангела Меркел покушала да тактизира и да можда не подржи његову кандидатуру, а Дејвид Камерон тврдио да је он „човек прошлости”.

Све то није спречило да бивши премијер Луксембурга Жан-Клод Јункер буде номинован за председника Европске комисије. Када крајем новембра од Жозеа Мануела Бароза преузме руковођење најважнијим извршно-законодавним телом, Јункер ће бити само неколико дана надомак 60. рођендана, навршивши 40 година политичког ангажмана, а 30 откад је први пут био изабран за посланика и недуго потом за министра рада Луксембурга. Његова каријера ниједног тренутка није кренула силазном путањом па је тако 1989. постао министар финансија, што је био до 2009, при чему је од 1995. упоредо обављао још моћнију функцију премијера и то безмало 19 година.

За време свој министровања и премијерског мандата најдужег у ЕУ, Јункер се пре свега у европским пословима истакао као мајстор компромиса. Док је председавао Саветом за економска и финансијска питања ЕУ, како кажу, био је један од пресудних креатора Уговора из Мастрихта из 1992, којим је створена европска економска и монетарна унија. Своје посредничке и преговарачке вештине најбоље је показао 1996. у Даблину када је о осетљивим финансијским питањима вешто испреговарао договор тадашњег француског председника Жака Ширака и немачког канцелара Хелмута Кола.

Како кажу они који су му наклоњени, Јункер спаја две културе – немачку и француску – што га чини добрим посредником. Додуше, далеко од тога да не зна да буде критичан и према Паризу и Берлину. Тако се није либио да позове Француску да поштује своја обећања о буџетском дефициту, а Немачку да покаже више солидарности према земљама у кризи.

Овај превејани европски дипломата постао је синоним за компромис, а сам за себе каже да је „консензусна машина”. Критичари, пак, кажу да то чак доводи до ситуације у којој он на почетку реченице подржи тезу једне стране у сукобу, у наставку реченице да за право другој страни, да би на крају прогурао неку своју идеју. Иако је европски федералиста, он је пре свега неко ко успева да нађе прагматичну средину између јаких убеђења и реалне ситуације.

А у свакој таквој ситуацији он успева да изађе неукаљан. Када је прошле године откривено да луксембуршка тајна служба шпијунира политичаре, он је поднео оставку, на изборима изгубио подршку већине а потом почео да лобира да постане европски званичник. Остао је неукаљан и у када је као први човек еврозоне креирао програм спаса за Грчку. Противници политике стезања каиша у Грчкој никад нису за то кривили њега, већ Ангелу Меркел.

Овај окорели пушач, којем замерају да је склон раскалашном животу, овог пута имаће пред собом нови изазов – да свог најгласнијег противника – Камерона – убеди да Британија остане у ЕУ.

Ненад Радичевић