Наши ратови трају деценијама

Нови роман младог српског писца и приповедача Андрије Матића „Помрачење у пет слика”, који је објавила београдска издавачка кућа „Лево крило”, у едицији „Подземна струја”, предочава седамдесет година историје Крагујевца, почев од стрељања ученика и професора октобра 1941, преко послератног једноумља, затим ратне психозе деведесетих до двехиљадитих које одишу новом патријархалношћу. У свакој од временских слика у фокусу су потомци стрељаних жртава и сами страдалници у другачијим околностима. Логика историје креће од убијеног професора Милана Лазовића до његових унука Ведрана и Јоване и показује шта бива са онима који су увек у мањини. Овај роман уточиште је „оних који верују да је боље бити међу прогоњенима него међу прогонитељима”.

Пет слика у времену, у вашем роману повезује константа насиља према идеолошки, па и сексуално, другачијима. Рат се на овај или онај начин у Србији наставља и у миру?

Српско друштво је одувек било сурово према људима који су на било који начин желели да искораче из нашег балканског, патријархалног обрасца. Међутим, „Помрачење у пет слика” није само роман о насиљу над другачијима. Такође, говори и о малим људима који су одлучили да се супротставе већини, да се побуне, иако су знали да ће због тога бити сурово кажњени. За такве људе никада неће бити места у званичној историографији, али они су за мене највреднији део српске прошлости.

Просторна константа јесте Крагујевац, место једног од најстрашнијих злочина Другог светског рата. Управо овај злочин показује дубоку подељеност српског друштва и у 1941. години, која се испољава све до 2010?

У крагујевачкој трагедији 1941, једну од најмрачнијих улога имали су љотићевци, на челу са Марисавом Петровићем. То су, заправо, били српски нацисти чији су злочини према сопственом народу данас готово заборављени, пре свега зато што се српска јавност, када говори о Другом светском рату, углавном бави сукобом између партизана и четника. Ти наши ратови трају деценијама и не верујем да ће се завршити у блиској будућности.

Пуно сте истраживали о злочину у Шумарицама. Колико је у избору ове тешке теме на вас утицала и лична веза с Крагујевцем?

Та веза је била веома битна. Рецимо, зграда у којој сам рођен, удаљена је петсто метара од Шумарица. Осим тога, у раном детињству често сам слушао приче о стрељању, чак и од људи који су га преживели. Касније, када сам почео да пишем, схватио сам да злочин у Шумарицама, не само стрељање, већ и све оно што му је претходило,има огроман књижевни потенцијал.

Један од најнегативнијих јунака управо је избегао стрељање. Касније постаје удбаш, мучитељ. Овај лик типичан је пример вредносног система који у нашој средини опстаје деценијама – што гори, то виши на друштвеној лествици?

Тај вредносни систем преживео је све идеологије и неће се променити у скорије време. Управо због њега многи талентовани, образовани људи повлаче се у своје микросветове или одлучују да живе у некој другој земљи. Ипак, Стефан Вујовић није типичан српски каријериста. Његова личност умногоме је обележена чињеницом да су његови професори и другови из одељења стрељани у Шумарицама, а да је он пуштен на слободу. И неки каснији догађаји утицали су на његове поступке, али да не откривамо превише.

Постоји и извесна судбинска закономерност, да деца несвесно следе кораке родитеља, да чак воле и исту литературу као њихов отац, иако га никада и не упознају?

Трудио сам се да напишем комбинацију породичног и историјског романа, али и да унесем неке новине. Једна од њих је то што деца не знају ко су им били отац и деда, а самим тим ни шта су све преживели. Но, упркос томе, Јована и Ведран повезани су са својим прецима преко својих снова, склоности, ставова, па чак и преко физичких тегоба. Надам се да ће читаоцима тај поступак бити занимљив.

Унук стрељаног професора Лазовића убија ратног злочинца из 90-их и дилера дроге и бежи за Америку. Зашто овај страшни и морално неоправдани поступак ипак изгледа као избављење, слично правди из Тарантинових филмова?

Ако говоримо уопштено, ретко које убиство има морално оправдање. Али ако се ставимо у позицију тог младића из деведесетих година, и ако помислимо на терет који је наследио од својих предака, схватићемо да је његов чин сасвим логичан.

Марина Вулићевић