Румунске снаше живе у Куштиљу

Куштиљ код Вршца – Да није било девојака из Румуније, село Куштиљ код Вршца, насељено махом припадницима румунске заједнице, вероватно би остарило и нестало. Шездесет девојака се удало за куштиљске момке, и сада су срећне мајке и добре домаћице. Куштиљ је двадесетак километара удаљен од Вршца и представља значајан центар Румуна у Србији: у њему је позориште основано 1882. године, хор 1869, дувачки оркестар 1910. године, а пре шест деценија у овом месту је основан "Лумина" ("Светлост"), часопис за књижевност и културу на румунском језику.

Снајке из суседства су, у почетку, упознавале будуће супруге на факултетима у Румунији и после много перипетија добијале дозволу да љубав крунишу браком и наставе живот у Југославији. Касније су и саме долазиле, привучене различитим пословима и зарадом, или су момци одлазили у просидбу. Наравно, ни у овом случају није могло без проводаџија.

Пре двадесетак година, овом, иначе прилично богатом месту, са 1.024 становника, углавном Румуна, запретила је опасност да – нестане са географске мапе.

– Због наше "мане" да рађамо само мушку децу претила нам је опасност да се село угаси. Момци су стасавали за брак, а удавача није било. Прва је ногу повукла Габријела, која је нашег Ницу Фрацила, сада професора Новосадског универзитета, упознала на факултету у Букурешту. Убрзо потом, професорова сестра Јоњава довела је инжењера Октавијана Тодорана. Било је то пре две и по деценије. Највећи "талас" удавача стигао је после 1989. године, после пада Чаушескуовог режима, јер су од тада њихови грађани лакше долазили до пасоша – каже за наш лист председник Савета Месне заједнице Јон Гашпар, за кога је везана једна истинита анегдота – када је у априлу био референдум о поверењу председнику Румуније, Трајану Басескуу, Јон Гашпар је наручио аутобус и куштиљске снајке превезао у Генерални конзулат Румуније, у Вршцу, где је било гласачко место. Зато оне, у шали, кажу да су помогле председнику Басескуу да опстане на положају.

Куштиљска основна школа, којој је претило затварање, сада има око 150 ученика и у њој никада није било више жагора.

– Невесте држимо као кап воде на длану, јер су село оживеле – каже Јон Гашпар.

Захваљујући румунском пасошу, десетак куштиљских снајки сада је на привременом раду у западноевропским земљама. Породицама шаљу део зараде, а кад им време допусти долазе у посету.

Ирина Атнађеа, Илеана Капец и Јонела Страин биле су комшинице и у румунском месту одакле су дошле, а и сада су кућа до куће, овде у Куштиљу. Кад год им послови дозволе, састану се на "шољици разговора". Кажу да се никада нису ни најмање покајале што су дошле да брачно гнездо свију с ове стране Дунава.