Одлазак легендарног Ђенке

Бард српског глумишта Боривоје Бора Тодоровић преминуо је јуче ујутро након што је протеклих неколико дана провео у болници у критичном стању у Клиничком центру оставивши иза себе небројене позоришне и филмске јунаке, од Лакија, Ђенке, Ахмета, Наума, Боре Шнајдера, преко Луке Лабана, Алексе Вуковића, Пере Каленића и многих других. Тодоровићу је позлило недуго после операције слепог црева. Операција је протекла у реду, али се Тодоровић неколико дана касније пожалио на болове и одједном му је позлило. Лекари су га оперисали и констатовали да је имао мождани удар.

Легендарни Бора Тодоровић је рођен 5. новембра 1929. године у учитељској породици у Београду. Као дете сањао је да вози трамваје, што га је у тинејџерским годинама одвело у техничку школу и нешто касније у Индустрију мотора „Раковица” где је био запослен. Међутим, недуго после тога кренуо је путем своје старије сестре Мире Ступице.

„Код нас у фамилији Тодоровић важи девиза: када дете није ни за шта, баци га на глуму. Тако је било и са мном. Пробао сам ово, пробао оно и инфициран од сестре, постао сам глумац. Син Срђан Тодоровић се инфицирао од мене, и ето, то тако иде у круг”, знао је да каже Бора Тодоровић.

Први новац Тодоровић је зарадио још за време окупације, јер је требало некако преживети па је почео да тргује са Немцима продајући им ракију. За узврат није добијао новац већ маргарин, мармеладу, шећер. Своју глумачку каријеру, како је говорио, почео је врло траљаво и дуго је на сцени био само брат Мире Ступице. После првих успеха, ипак убедио је себе да је прави избор да буде глумац са шансом да направи каријеру. Управо тако се одвијало и његово школовање. Најпре је уписао Машински факултет у Београду. Техничке студије заменио је глумом. На Позоришној академији у Београду дипломирао је глуму 1956. године у класи професора Јоза Лауренчића у класи са Љубом Тадићем, Марком Тодоровићем, Слободаном Цицом Перовићем... До 1957. године Тодоровић је био члан Београдског драмског позоришта, али је са сестром Миром Ступицом и њеним тадашњим супругом Бојаном Ступицом убрзо после тога отишао у Загреб, где је наредне четири године (1957–1961) био у ангажману у Хрватском народном казалишту, где се истиче у америчком репертоару у комадима Артура Милера и Тенеси Вилијамса. После повратка у Београд свој сценски живот наставља у Атељеу 212, где постиже велики успех тумачењем главне улоге у представи „Арсеник и старе чипке” Ј. Кеселринга, али и бриљантном глумом у комадима „Спровод”, „Развојни пут Боре Шнајдера”, „Капа доле”, „Друга врата лево”, „Мрак и шума густа”, „Псеће срце”... Члан Атељеа 212 био је све до 1983. године.

На филму дебитује 1967. године ликом колебљивог и неуротичног партизана у остварењу „Корацима кроз маглу” Жоржа Скригина. Филмском платну се враћа тек у другој половини седамдесетих година прошлога века са појавом генерације редитеља такозване прашке школе у филмовима: „Национална класа” Горана Марковића и „Посебан третман” Горана Паскаљевића. Велики успех постигао је оствареним ликовима у филмовима „Маратонци трче почасни круг”, „Балкан експрес”, „Мистер Монтенегро”, „Балкански шпијун”, „Дом за вешање”, „Професионалац”, као и у телевизијским серијама „Сиви дом”, „Дипломци”, „Цео живот за годину дана” и другим.

У Тодоровићевој богатој каријери пуној анегдота остало је, рецимо, забележено да је градећи Ахмета у филму Емира Кустурице „Дом за вешање” шест месеци живео у скопској циганмали да би до краја ушао у свој лик, а када га је Шабан Бајрамовић угледао касније у филму узвикнуо је: „Овај Тодоровић је сигурно наш!”

За своју глуму Тодоровић је награђен најпрестижнијим наградама свога еснафа. Стеријину награду за глуму добио је улогу у представи „Маратонци трче почасни круг” Душана Ковачевића, у чијим комадима је често и радо играо. Док је престижног „Ћурана” на „Данима комедије” у Јагодини освојио за улоге у комадима „Маратонци трче почасни круг”, „Мрешћење шарана”, „Псеће срце”, „Лари Томпсон – трагедија једне младости”. Награду „Зоранов брк” добио је за улогу у представи „Повратак”, а награду „Павле Вујисић” за животно дело. Гран при у Кану освојио је 2003. године за улогу у филму „Професионалац”, а није га заобишао ни „Добричин прстен”.

Вест да је добио „Добричин прстен” својевремено је шармантног Бору Тодоровића затекла на мору. Прво је, причао је у то време познати глумац – ћутао. После тога је, како је говорио, скакао и радовао се као дете.

„Нема улоге коју бих волео да одиграм, а да је нисам одиграо. Мислим да сам се остварио у свим жанровима. Веома сам задовољан својом целом каријером. Радио сам добро те ликове са маргина и ту сам остао. То је и као понуда глумцу врло атрактивно, јер можеш да направиш потпуно глумачке карактере, да улоге не личе једна на другу. Одбио сам пуно улога и важио сам за глумца који их одбија. Ако видим да она не може да ми донесе неки резултат нисам је прихватао, без обзира на добре хонораре”, говорио је Тодоровић који је био склон боемском животу, а важио је за човека са којим никада није досадно.

Тодоровића ћемо памтити по блиставој каријери, али и по најдивнијим људским особинама које су га красиле.

„Неке реакције из прошлости ме и дан-данас муче и присутне су у мојом сећањима. Увек ме подсете колико су биле неприлагодљиве за тај тренутак. Нисам неки љутко, за мене је карактеристично да се врло брзо одљутим. Чак и увреде које ми неко упути знам да ревитализујем и врло брзо опростим. Не могу да са неким будем у затегнутом, непријатељском односу на дуже време”, речи су Боре Тодоровића којих ћемо се често сећати.

Б. Г. Требјешанин

-----------------------------------------------------------

Кремација у четвртак

Сахрана и кремација је у четвртак, 10. јула у 16 часова на Новом гробљу у Београду.

Комеморација у Атељеу 212 је истог дана у 13 часова.

На комеморацији ће говорити:

Јелисавета Сека Саблић, Воја Брајовић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Мира Бањац, Дејан Мијач, Бранка Петрић, Милена Дравић, Душко Ковачевић. Ивана Димић Бранислав Лечић и Емир Кустурица.

--------------------------------------------------------------

Играо је као от­ка­че­ни ча­мац

Ду­шан Ко­ва­че­вић: На­пу­стио нас је је­дан од нај­зна­чај­ни­јих, нај­по­пу­лар­ни­јих и нај­шар­мант­ни­јих глу­ма­ца у исто­ри­ји срп­ског по­зо­ри­шта, фил­ма и те­ле­ви­зи­је. Бо­ра је био и оста­ће упам­ћен по уло­га­ма „ма­лих” љу­ди ко­ји се сна­ла­зе уз осмех и не­ве­ро­ват­не при­че за пре­жи­вља­ва­ње. Играо је че­сто са­мог се­бе са шар­мом ко­ји је је за­штит­ни знак Бе­о­гра­да. Са Бо­ром од­ла­зи нај­бли­жи род мно­гих гра­ђа­на Ср­би­је, а ме­ни ће не­до­ста­ја­ти као ста­ри­ји брат.

Ми­ра Ба­њац: Још се ни­сам опо­ра­ви­ла од Ру­жи­ног од­ла­ска, а ево на­пу­сти нас и Бо­ра. То­ли­ко ми је бо­лан, те­жак овај дан. Са Бо­ром се за­тва­ра цео је­дан по­зо­ри­шни круг. Бо­ра је био од рет­ких глу­ма­ца Ате­љеа 212 – ду­хо­вит, шар­ман­тан, од­ли­чан глу­мац. Са њим сам игра­ла сво­ју пр­ву пред­ста­ву ка­да сам до­шла у Ате­ље. А пр­ви пут сам Бо­ру ви­де­ла у За­гре­бу, као глум­ца, ка­да га још ни­сам ни по­зна­ва­ла. Би­ли смо ве­ли­ки при­ја­те­љи по­ред то­га што смо би­ли ко­ле­ге. Од­и­гра­ла сам са њим мно­го пред­ста­ва. По­зна­ва­ла сам ње­го­ву де­цу од­ма­ле­на, био је од­ли­чан отац сво­јој де­ци. Шта да ка­жем, био је та­кав фај­тер да ме је из­не­на­ди­ло да је оти­шао. Ни­сам мо­гла ни да слу­тим да ће ово да се за­вр­ши та­ко тра­гич­но.

Да­ра Џо­кић: Бо­ра је био ве­ли­ки, на­да­рен глу­мац. Тек ће се са­да сва рас­кош ње­го­вог да­ра ви­де­ти ка­да се пре­ли­ста­ју ње­го­ве уло­ге на фил­му и у по­зо­ри­шту. По­себ­но ми је жао због ње­го­вог од­ла­ска, јер је био од глу­ма­ца и ко­ле­га ко­ји­ма смо се сви ди­ви­ли. Имао је за­ви­дан број го­ди­на, али је за­и­ста био као мо­мак. Ни­ко од нас ни­је био спре­ман на ово што се де­си­ло. Ни­је бо­ло­вао, за­то смо сви за­те­че­ни ње­го­вим од­ла­ском.

Све­тла­на Бој­ко­вић: Ни­сам ве­ро­ва­ла да ће нас Бо­ра на­пу­сти­ти та­ко баш из­не­на­да. Био је сја­јан глу­мац, обе­ле­жио је јед­но вре­ме ко­је, за­пра­во, са та­квим љу­ди­ма иш­че­за­ва.

Пе­тар Бо­жо­вић: Са То­до­ро­ви­ћем је оти­шао мо­жда по­след­њи дух ста­рог, до­брог Ате­љеа 212. Био сам не­дав­но дир­нут те­ле­ви­зиј­ском сли­ком ка­да је из­но­сио уну­че из по­ро­ди­ли­шта са сво­јим си­ном Ср­ђа­ном. Ето, Бог му је дао да је и то до­жи­вео.

Ср­ђан Дра­го­је­вић: Те­шко ми је да се при­се­тим бо­љег из­ра­за ко­ји би мо­гао да опи­ше Бо­ру То­до­ро­ви­ћа до – шме­кер у оном пра­вом, „ба­зич­ном” сми­слу те ре­чи, ко­ја но­си ра­зна зна­че­ња, не­ка, по­ма­ло, у овом „не­шме­кер­ском” вре­ме­ну, и за­бо­ра­вље­на. Са њим сам, на­жа­лост, ра­дио са­мо јед­ном, али сам увек био по­ча­ство­ван што ми је ука­зао по­ве­ре­ње и по­ка­зао шта зна­чи има­ти пра­вог ве­ли­ка­на на се­ту свог фил­ма, чо­ве­ка ко­ме све иде не­ка­ко ла­ко, при­род­но, чо­ве­ка бес­крај­но ду­хо­ви­тог и без трун­ке, код глу­ма­ца че­сто при­сут­не, су­је­те. Чо­ве­ка са ко­јим се чи­та­ва филм­ска еки­па, ра­де­ћи при­том на­пор­но, осе­ћа као да је на пик­ни­ку, то­ком сун­ча­ног, лет­њег да­на. Та­ко је вас­пи­тао и свог си­на, Ср­ђа­на Жи­ку То­до­ро­ви­ћа, са ко­јим сам ра­дио до­ста фил­мо­ва и хва­ла му и на то­ме.

Љу­би­ша Са­мар­џић: Из да­на у дан,све нас је ма­ње. Жи­вот ни­ког не ми­лу­је.Све­стан сам,да нас има сва­ко­ја­ких у глу­ми­шту.Био је жи­ви ђа­во,ше­рет,спа­да­ло без прем­ца. За ме­не,Бо­ра ни­је оти­шао.У наш за­јед­нич­ки по­сао у се­ри­ји „Врућ ве­тар, угра­дио је свог Бо­ба, ње­го­вим та­на­ним глу­мач­ким сред­стви­ма,иро­ни­јом и за­ди­вљу­ју­ћом јед­но­став­но­шћу.У ра­ду ни­ка­да ни­је за­но­ве­тао.Ни­ти уно­сио пре­ки,на­мр­го­ђе­ни по­глед.На сце­ни се по­и­гра­вао са ка­рак­те­ри­ма,ка­ко је то че­сто чи­нио Зо­ран Рад­ми­ло­вић са гле­да­о­ци­ма и та­ко веч­но остао по­што­ван и во­љен. Играо је као от­ка­че­ни ча­мац.