Odlazak legendarnog Đenke

Bard srpskog glumišta Borivoje Bora Todorović preminuo je juče ujutro nakon što je proteklih nekoliko dana proveo u bolnici u kritičnom stanju u Kliničkom centru ostavivši iza sebe nebrojene pozorišne i filmske junake, od Lakija, Đenke, Ahmeta, Nauma, Bore Šnajdera, preko Luke Labana, Alekse Vukovića, Pere Kalenića i mnogih drugih. Todoroviću je pozlilo nedugo posle operacije slepog creva. Operacija je protekla u redu, ali se Todorović nekoliko dana kasnije požalio na bolove i odjednom mu je pozlilo. Lekari su ga operisali i konstatovali da je imao moždani udar.

Legendarni Bora Todorović je rođen 5. novembra 1929. godine u učiteljskoj porodici u Beogradu. Kao dete sanjao je da vozi tramvaje, što ga je u tinejdžerskim godinama odvelo u tehničku školu i nešto kasnije u Industriju motora „Rakovica” gde je bio zaposlen. Međutim, nedugo posle toga krenuo je putem svoje starije sestre Mire Stupice.

„Kod nas u familiji Todorović važi deviza: kada dete nije ni za šta, baci ga na glumu. Tako je bilo i sa mnom. Probao sam ovo, probao ono i inficiran od sestre, postao sam glumac. Sin Srđan Todorović se inficirao od mene, i eto, to tako ide u krug”, znao je da kaže Bora Todorović.

Prvi novac Todorović je zaradio još za vreme okupacije, jer je trebalo nekako preživeti pa je počeo da trguje sa Nemcima prodajući im rakiju. Za uzvrat nije dobijao novac već margarin, marmeladu, šećer. Svoju glumačku karijeru, kako je govorio, počeo je vrlo traljavo i dugo je na sceni bio samo brat Mire Stupice. Posle prvih uspeha, ipak ubedio je sebe da je pravi izbor da bude glumac sa šansom da napravi karijeru. Upravo tako se odvijalo i njegovo školovanje. Najpre je upisao Mašinski fakultet u Beogradu. Tehničke studije zamenio je glumom. Na Pozorišnoj akademiji u Beogradu diplomirao je glumu 1956. godine u klasi profesora Joza Laurenčića u klasi sa Ljubom Tadićem, Markom Todorovićem, Slobodanom Cicom Perovićem... Do 1957. godine Todorović je bio član Beogradskog dramskog pozorišta, ali je sa sestrom Mirom Stupicom i njenim tadašnjim suprugom Bojanom Stupicom ubrzo posle toga otišao u Zagreb, gde je naredne četiri godine (1957–1961) bio u angažmanu u Hrvatskom narodnom kazalištu, gde se ističe u američkom repertoaru u komadima Artura Milera i Tenesi Vilijamsa. Posle povratka u Beograd svoj scenski život nastavlja u Ateljeu 212, gde postiže veliki uspeh tumačenjem glavne uloge u predstavi „Arsenik i stare čipke” J. Keselringa, ali i briljantnom glumom u komadima „Sprovod”, „Razvojni put Bore Šnajdera”, „Kapa dole”, „Druga vrata levo”, „Mrak i šuma gusta”, „Pseće srce”... Član Ateljea 212 bio je sve do 1983. godine.

Na filmu debituje 1967. godine likom kolebljivog i neurotičnog partizana u ostvarenju „Koracima kroz maglu” Žorža Skrigina. Filmskom platnu se vraća tek u drugoj polovini sedamdesetih godina prošloga veka sa pojavom generacije reditelja takozvane praške škole u filmovima: „Nacionalna klasa” Gorana Markovića i „Poseban tretman” Gorana Paskaljevića. Veliki uspeh postigao je ostvarenim likovima u filmovima „Maratonci trče počasni krug”, „Balkan ekspres”, „Mister Montenegro”, „Balkanski špijun”, „Dom za vešanje”, „Profesionalac”, kao i u televizijskim serijama „Sivi dom”, „Diplomci”, „Ceo život za godinu dana” i drugim.

U Todorovićevoj bogatoj karijeri punoj anegdota ostalo je, recimo, zabeleženo da je gradeći Ahmeta u filmu Emira Kusturice „Dom za vešanje” šest meseci živeo u skopskoj ciganmali da bi do kraja ušao u svoj lik, a kada ga je Šaban Bajramović ugledao kasnije u filmu uzviknuo je: „Ovaj Todorović je sigurno naš!”

Za svoju glumu Todorović je nagrađen najprestižnijim nagradama svoga esnafa. Sterijinu nagradu za glumu dobio je ulogu u predstavi „Maratonci trče počasni krug” Dušana Kovačevića, u čijim komadima je često i rado igrao. Dok je prestižnog „Ćurana” na „Danima komedije” u Jagodini osvojio za uloge u komadima „Maratonci trče počasni krug”, „Mrešćenje šarana”, „Pseće srce”, „Lari Tompson – tragedija jedne mladosti”. Nagradu „Zoranov brk” dobio je za ulogu u predstavi „Povratak”, a nagradu „Pavle Vujisić” za životno delo. Gran pri u Kanu osvojio je 2003. godine za ulogu u filmu „Profesionalac”, a nije ga zaobišao ni „Dobričin prsten”.

Vest da je dobio „Dobričin prsten” svojevremeno je šarmantnog Boru Todorovića zatekla na moru. Prvo je, pričao je u to vreme poznati glumac – ćutao. Posle toga je, kako je govorio, skakao i radovao se kao dete.

„Nema uloge koju bih voleo da odigram, a da je nisam odigrao. Mislim da sam se ostvario u svim žanrovima. Veoma sam zadovoljan svojom celom karijerom. Radio sam dobro te likove sa margina i tu sam ostao. To je i kao ponuda glumcu vrlo atraktivno, jer možeš da napraviš potpuno glumačke karaktere, da uloge ne liče jedna na drugu. Odbio sam puno uloga i važio sam za glumca koji ih odbija. Ako vidim da ona ne može da mi donese neki rezultat nisam je prihvatao, bez obzira na dobre honorare”, govorio je Todorović koji je bio sklon boemskom životu, a važio je za čoveka sa kojim nikada nije dosadno.

Todorovića ćemo pamtiti po blistavoj karijeri, ali i po najdivnijim ljudskim osobinama koje su ga krasile.

„Neke reakcije iz prošlosti me i dan-danas muče i prisutne su u mojom sećanjima. Uvek me podsete koliko su bile neprilagodljive za taj trenutak. Nisam neki ljutko, za mene je karakteristično da se vrlo brzo odljutim. Čak i uvrede koje mi neko uputi znam da revitalizujem i vrlo brzo oprostim. Ne mogu da sa nekim budem u zategnutom, neprijateljskom odnosu na duže vreme”, reči su Bore Todorovića kojih ćemo se često sećati.

B. G. Trebješanin

-----------------------------------------------------------

Kremacija u četvrtak

Sahrana i kremacija je u četvrtak, 10. jula u 16 časova na Novom groblju u Beogradu.

Komemoracija u Ateljeu 212 je istog dana u 13 časova.

Na komemoraciji će govoriti:

Jelisaveta Seka Sablić, Voja Brajović, Vlastimir Đuza Stojiljković, Mira Banjac, Dejan Mijač, Branka Petrić, Milena Dravić, Duško Kovačević. Ivana Dimić Branislav Lečić i Emir Kusturica.

--------------------------------------------------------------

Igrao je kao ot­ka­če­ni ča­mac

Du­šan Ko­va­če­vić: Na­pu­stio nas je je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih, naj­po­pu­lar­ni­jih i naj­šar­mant­ni­jih glu­ma­ca u isto­ri­ji srp­skog po­zo­ri­šta, fil­ma i te­le­vi­zi­je. Bo­ra je bio i osta­će upam­ćen po ulo­ga­ma „ma­lih” lju­di ko­ji se sna­la­ze uz osmeh i ne­ve­ro­vat­ne pri­če za pre­ži­vlja­va­nje. Igrao je če­sto sa­mog se­be sa šar­mom ko­ji je je za­štit­ni znak Be­o­gra­da. Sa Bo­rom od­la­zi naj­bli­ži rod mno­gih gra­đa­na Sr­bi­je, a me­ni će ne­do­sta­ja­ti kao sta­ri­ji brat.

Mi­ra Ba­njac: Još se ni­sam opo­ra­vi­la od Ru­ži­nog od­la­ska, a evo na­pu­sti nas i Bo­ra. To­li­ko mi je bo­lan, te­žak ovaj dan. Sa Bo­rom se za­tva­ra ceo je­dan po­zo­ri­šni krug. Bo­ra je bio od ret­kih glu­ma­ca Ate­ljea 212 – du­ho­vit, šar­man­tan, od­li­čan glu­mac. Sa njim sam igra­la svo­ju pr­vu pred­sta­vu ka­da sam do­šla u Ate­lje. A pr­vi put sam Bo­ru vi­de­la u Za­gre­bu, kao glum­ca, ka­da ga još ni­sam ni po­zna­va­la. Bi­li smo ve­li­ki pri­ja­te­lji po­red to­ga što smo bi­li ko­le­ge. Od­i­gra­la sam sa njim mno­go pred­sta­va. Po­zna­va­la sam nje­go­vu de­cu od­ma­le­na, bio je od­li­čan otac svo­joj de­ci. Šta da ka­žem, bio je ta­kav faj­ter da me je iz­ne­na­di­lo da je oti­šao. Ni­sam mo­gla ni da slu­tim da će ovo da se za­vr­ši ta­ko tra­gič­no.

Da­ra Džo­kić: Bo­ra je bio ve­li­ki, na­da­ren glu­mac. Tek će se sa­da sva ras­koš nje­go­vog da­ra vi­de­ti ka­da se pre­li­sta­ju nje­go­ve ulo­ge na fil­mu i u po­zo­ri­štu. Po­seb­no mi je žao zbog nje­go­vog od­la­ska, jer je bio od glu­ma­ca i ko­le­ga ko­ji­ma smo se svi di­vi­li. Imao je za­vi­dan broj go­di­na, ali je za­i­sta bio kao mo­mak. Ni­ko od nas ni­je bio spre­man na ovo što se de­si­lo. Ni­je bo­lo­vao, za­to smo svi za­te­če­ni nje­go­vim od­la­skom.

Sve­tla­na Boj­ko­vić: Ni­sam ve­ro­va­la da će nas Bo­ra na­pu­sti­ti ta­ko baš iz­ne­na­da. Bio je sja­jan glu­mac, obe­le­žio je jed­no vre­me ko­je, za­pra­vo, sa ta­kvim lju­di­ma iš­če­za­va.

Pe­tar Bo­žo­vić: Sa To­do­ro­vi­ćem je oti­šao mo­žda po­sled­nji duh sta­rog, do­brog Ate­ljea 212. Bio sam ne­dav­no dir­nut te­le­vi­zij­skom sli­kom ka­da je iz­no­sio unu­če iz po­ro­di­li­šta sa svo­jim si­nom Sr­đa­nom. Eto, Bog mu je dao da je i to do­ži­veo.

Sr­đan Dra­go­je­vić: Te­ško mi je da se pri­se­tim bo­ljeg iz­ra­za ko­ji bi mo­gao da opi­še Bo­ru To­do­ro­vi­ća do – šme­ker u onom pra­vom, „ba­zič­nom” smi­slu te re­či, ko­ja no­si ra­zna zna­če­nja, ne­ka, po­ma­lo, u ovom „ne­šme­ker­skom” vre­me­nu, i za­bo­ra­vlje­na. Sa njim sam, na­ža­lost, ra­dio sa­mo jed­nom, ali sam uvek bio po­ča­stvo­van što mi je uka­zao po­ve­re­nje i po­ka­zao šta zna­či ima­ti pra­vog ve­li­ka­na na se­tu svog fil­ma, čo­ve­ka ko­me sve ide ne­ka­ko la­ko, pri­rod­no, čo­ve­ka bes­kraj­no du­ho­vi­tog i bez trun­ke, kod glu­ma­ca če­sto pri­sut­ne, su­je­te. Čo­ve­ka sa ko­jim se či­ta­va film­ska eki­pa, ra­de­ći pri­tom na­por­no, ose­ća kao da je na pik­ni­ku, to­kom sun­ča­nog, let­njeg da­na. Ta­ko je vas­pi­tao i svog si­na, Sr­đa­na Ži­ku To­do­ro­vi­ća, sa ko­jim sam ra­dio do­sta fil­mo­va i hva­la mu i na to­me.

Lju­bi­ša Sa­mar­džić: Iz da­na u dan,sve nas je ma­nje. Ži­vot ni­kog ne mi­lu­je.Sve­stan sam,da nas ima sva­ko­ja­kih u glu­mi­štu.Bio je ži­vi đa­vo,še­ret,spa­da­lo bez prem­ca. Za me­ne,Bo­ra ni­je oti­šao.U naš za­jed­nič­ki po­sao u se­ri­ji „Vruć ve­tar, ugra­dio je svog Bo­ba, nje­go­vim ta­na­nim glu­mač­kim sred­stvi­ma,iro­ni­jom i za­di­vlju­ju­ćom jed­no­stav­no­šću.U ra­du ni­ka­da ni­je za­no­ve­tao.Ni­ti uno­sio pre­ki,na­mr­go­đe­ni po­gled.Na sce­ni se po­i­gra­vao sa ka­rak­te­ri­ma,ka­ko je to če­sto či­nio Zo­ran Rad­mi­lo­vić sa gle­da­o­ci­ma i ta­ko več­no ostao po­što­van i vo­ljen. Igrao je kao ot­ka­če­ni ča­mac.