Камера није сигуран сведок

Чачак – Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу, дипломирани економиста Радомир Белић (58) враћен је после осам година на посао у Јавно комунално предузеће „Чачак”. Одатле је као виши благајник отпуштен 25. октобра 2006, са образложењем да је претходног јула неоправдано напуштао радно место у току рада, чиме је онемогућио наплату услуга грејања. Основни суд у Чачку два пута је одбијао Белићеву тужбу на отказ уговора о раду, али је другостепено веће управо утврдило да је благајник био у праву.

– На основу ове пресуде уследиће регресна тужба, или судско поравнање са предузећем, које је дужно да ми исплати бруто зараде за 92 месеца. Спреман сам на споразум и исплату у ратама. На терет предузећа падају и судски трошкови од 1,7 милиона динара, и претпостављам да ће спор изаћи на око 10 милиона, пошто се о изгубљеним зарадама изјасни и вештак. Поново почињем да радим 21. јула – рекао је за „Политику” Радомир Белић, који је јуче добио правоснажну пресуду.

Током суђења утврђено је да је в. д. директора ЈКП „Чачак” Ненад Оцокољић наложио директору ЕФ сектора и шефу Службе продаје и наплате да изврше увид у снимке видео-надзора и утврде у које време Белић напушта радно место. Они су обавили задатак и 7. 9. 2006. директору поднели пријаву против Белића наводећи да је у току јула 12 дана раније одлазио из благајне, која је требало да ради до 17 сати. Белић је, тврде, у тих 12 дана радно место напуштао како кад, најраније у 15.15, најкасније у 16.24 ч.

У спроведеном поступку, међутим, предузеће то није успело и да докаже, иако су се правни заступници „Чачка” позивали на камеру као сведока. Јер, вештаци, дипломирани инжењери Момчило Вујичић и Зоран Весовић изјаснили су се да се снимак те камере не може користити као доказни материјал. Они су навели да је садржај видео-записа контрадикторан и на њему се може видети само промена светлости, али не и утврдити да ли је тужилац и када напуштао радно место.

Ради утврђивања наведене чињенице, првостепени суд у Чачку одредио је извођење доказа и новим вештачењем, које је у име Завода за судска вештачења у Новом Саду обавио њихов сарадник Мирослав Симеуновић, стални судски вештак.

Он је, са своје стране, утврдио да се снимци видео-камере могу користити, јер се време које је забележено на видеу поклапа са реалним временом настанка снимака и дешавањима на радном месту благајника. На основу тога утврдио је да Белић ниједног од дана који су посматрани није долазио на рад у девет, кад је требало, нити је одлазио у 17 сати.

Али, Апелациони суд у овој ситуацији је мишљење Симеуновића оценио као налаз физичког лица, јер Завод за вештачење АД у Новом Саду није регистрован за вештачења у области информационих или телекомуникационих технологија. С друге стране, исти суд прихватио је исказ тужиоца Белића, који је саслушан као странка, и сведока Ненада Пејановића из предузећа за физичко-техничко обезбеђење, у спорном месецу задуженог да мотри на безбедност благајне у ЈКП-у. И Белић и Пејановић тврде да је први, током јула 2006. године, благајну напуштао у 17 сати кад је, истовремено, и била затварана.