Три боје црвене

Три даме и три различита виђења црвене – једне од доминантнијих боја ликовног стваралаштва кроз историју уметности. У Ликовној галерији Културног центра Београда меке скулптуре, цртежи, објекти и инсталације, сви рађени у поменутом колориту, чије су ауторке Божица Рађеновић, Весна Перуновић и Оливера Парлић Карајанковић, могу се видети до 26. јула.

За сваку уметницу црвена је боја снажне изражајности. И то је оно што их повезује. Интерпретација боје и њен контекст оно су што их разликује. Свака од њих шаље различиту уметничку поруку. Иницијатива за поставку „Три боје црвене” потекла је од вајарке Божице Рађеновић (Канада), која се већ извесно време бави овом бојом и њеним могућим читањима, а чији су радови настали у протекле две године. Она објашњава:

– Обично радим серије само у једној боји. Раније су то биле жута и плава, сад је црвена. Сетите се само Тицијанове црвене, која не може да се заборави, кардинали су је, рецимо, користили. За мене је то боја рањивости, боја крви, љубави, али и мржње. Мени се допада због дуалности коју поседује. Увек побуђује страсти. Две меке скулптуре опонашају нека позната дела – Пијету која држи мртвог Христа и Давида. На фотографијама сам обучена у обе и облачила сам их у перформансу. Мишљења сам да боја може да обједини и разједини форму, а у овом случају црвена упућује на беживотност с једне и животност с друге стране.

Весна Перуновић, мултимедијална уметница, иселила се у Канаду 1988. године, када су радови из серије „Пројекат дом” и настали, као нека врста одговора на све што се дешавало у бившој Југославији током деведесетих. Дрво, метал и црвене нити њена су средства изражавања, којима указује на насиље и проливање крви.

– Материјале сам налазила свуда, углавном су били одбачени. Рад у централном делу галерије зове се „Раздвајање” и реч је о металном кревету на којем су разапете црвене нити. Тестера на средини сече их и симболизује потенцијал да се нити разнижу и раздвоје. А нити се ипак некако држе. Иако моје инсталације указују на тешке теме и распад једне земље, оне у себи садрже неку игру, истраживање, поигравање. Сећам се да сам црвене хулахопке, које сам искористила, нашла у кинеској четврти у Торонту. Боја је интензивна а материјал растегљив и погодан за манипулацију, каже Весна Перуновић.

За Оливеру Парлић Карајанковић, вајарку и професорку на Факултету ликовних уметности у Београду, црвена симболизује потребу за интензитетом.

– Радови које сам изложила наставак су серије „Ручни рад”, која је била изложена у КЦБ-у током 2008. године. Црвена има наглашено место у овом случају. Објекат „Лаб” није био подстакнут указивањем на проток крви, као што можда делује на први поглед. Реч је о кретању, о хоризонталном и вертикалном простирању, о хемијским и алхемијским процесима који трансформишу а који настају у лабораторијским бочицама. Предмете користим имајући у виду њихово иницијално значење, које може и да се промени.