Немци и ми

Пре четири године, на Светском првенству у Јужноафричкој Републици, Србија је савладала Немачку са 1:0. Из тог меча седморица фудбалера играла су пре три дана у финалу Мундијала у Бразилу, када је немачки тим савладао Аргентину: Нојер, Лам, Мертезакер, Швајнштајгер, Т. Милер, Озил и Клозе (и Кедира би био у постави да се није повредио непосредно уочи финала). Дакле, може се рећи да су осморица носилаца игре садашњег првака света и селектор Јоахим Лев претрпели пораз од наше репрезентације у првом кругу шампионата 2010. године.

Није потребно да се објашњава где смо после четири године ми, а где су Немци. Ми смо у међувремену отерали селектора (Радомир Антић) који нас је одвео на афрички Мундијал и довели тренера (Синиша Михајловић) чији су „принципи” у старту мирисали на дебакл. Црне слутње су се обистиниле већ на почетку квалификација за Бразил.

Код нас је, рецимо, певање химне био први предуслов за улазак у репрезентацију. Наизглед један баналан „принцип”, по коме је селектор мерио квалитет патриотизма фудбалера, довео је поред осталог до тога да они уочи утакмица више воде рачуна о томе какав ће утисак да оставе као певачи (пошто ко не пева одмах испада из конкуренције) него као играчи (с лошом игром још и може да се добије нови позив).

Видели смо и у случају Бразила да хорско певање ни најмање не помаже. Сви бразилски играчи су певали ко један уочи сусрета с Немцима код којих неки фудбалери (Боатенг, Озил, Кедира…) држе затворена уста док се химна интонира. Треба ли уопште доказивати колико смо имали погубан и трагикомичан приступ у стварању националне селекције.

Принцип рационалности и континуитета, на којем почивају немачки успеси, наш је највећи недостатак. Пошто се определе за тренера и за носиоце игре, спремни су да истрпе поразе на путу сазревања. Јоахим Лев је почео као помоћник селектора (2004–2006) Јиргена Клинсмана, а последњих осам година је водио селекцију и остао за њеним кормилом упркос многим критикама и оспоравањима. А на српској клупи су за то време седели, редом: Илија Петковић, Хавијер Клементе, Мирослав Ђукић, Радомир Антић, Владимир Петровић, Радован Ћурчић, Синиша Михајловић и Љубинко Друловић. Последњих дана чује се да је Италијан Валтер Зенга отпао са списка кандидата, али то још не значи да нас не чека нови селектор и нови „принципи”.

Управо због таквог начина рада још нисмо сигурни шта је то српска школа фудбала, какву игру играмо од пионира до првог тима, већ препуштамо сваком новом селектору да спроводи неку своју филозофију. А да не причамо о томе да се код нас већ деценијама не догађа да помоћник селектора – човек који зна како дише национална селекција и има најбољи увид у све њене врлине и мане – после одласка свог шефа добије шансу.