Стихови из липовог дворишта

Плужине – У Плужинама, граду на обали Пивског језера, који је потопљен због изградње хидроелектране „Пива”, и изграђен потпуно нови град, одржавају се 44. књижевни сусрети „Пјесничка ријеч на извору Пиве”. Округли сто критике посвећен је књижевном делу Селимира Радуловића (1953), песника, есејисте, књижевног критичара, антологичара, издавача, аутора шест песничких књига и више антологија (хрестоматија), добитника угледних књижевних награда. Српска књижевна задруга и „Православна реч” објавили су недавно изабрана дела Селимира Радуловића, у пет књига: „У сенку улазим, оче”, „О тајни ризничара свих суза”, „Снови светог путника”, „Под кишом суза с Патмоса” и „Светло из очеве колибе”.

Миро Вуксановић је објаснио  како је песник Радуловић, мајсторски, полако, узимао стихове као мале листове из свог липовог дворишта и свега што се у њему некада дешавало у дечијим погледима и жељама, да је скројио песму која све више расте у нама што је више пута читамо. И зато није чудно што је Селимир Радуловиић свечано елегичан песник, што се помаже сенкама које подрхтавају, најчешће загледан у обожену ведрину, у ишчекивање, што је написао оригиналне песме о сестри, родитељима и нади у Бога.

Узбудио га је, повремено тронуо, каже Милан Комненић, смео продор Селимира Радуловића, у спиритуално, у веру и сакрално. Његове четири песничке књиге, исписане у мистичном заносу језика, највреднији су прилог српском религијском песништву после „Молитве на језеру”владике Николаја. Исус је тај усправни, до неба дигнут пламен уз који се привила песникова устрептала свест. Она је сасвим христолошки прожета.

Селимир Радуловић, приметио је Будимир Дубак, говорећи о његовој духовној поезији, варира и мотив једења књиге. Тај чудесни чин видимо код старозаветног пророка Језекиља, који добија реч Господњу, у виду „савијене књиге”: „Сине човечији, нахрани трбух свој, и цријева своја напуни овом књигом, коју ти дајем. И поједох је, и бјеше ми у устима слатко као мед”. Али, овај мотив књигофагије доживљава инверзију у „Откривењу” Јована Богослова, који се Христовом ученику објавио на Патмосу.

Лирски субјекат, наглашава Бошко Сувајџић, пева о смрти слатководној, језерској, што се мрешка на небеској ватри. О сунцу, окаченом о камену кичму поднева. Путује трагом сунчевог видика, очеве душе, у вечери давне, са мирисом очевог смеха. Има нечег од првобитног, прапосталног спокојства света у овим стиховима, који представљају путопис по црногорским брдима, израњајућим из колективног несвесног.

Песме, циклуси, збирке Селимира Радуловића, нагласио је Јован Пејчић, тако су распоређене да остварују једно више јединство говора и значења о живљењу на земљи, а служењу оном што је вековечито у том постојању, због чега и није погрешно примити их и читати као модерну лирску, штавише метафизичку епопеју.

Селимир Радуловић, примећује Илија Лакушић, потенцира библијске теме које у разним облицима избијају по вертикали времена и не престају да буду актуелне баш онолико колико су живот и свет битни за човека. Гордана Ђилас говорила је о књизи „Под кишом суза с Патмоса”. Ова књига – књига је разрешења, прочишћења, и у највишем смислу – опроста. Реч је, уствари, о подвижинству које траје стално, заувек, за све време земаљског живота. 

У Дому културе, представљен је зборник радова о књижевном делу Рајка Петрова Нога, с прошлогодишњих књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве”. Говорећи о зборнику, Јован Делић је подсетио на Његошев стих: „Нека буде што бити не може”, јединствен у „поезији света”, најстрашнија лозинка којом се негира стварност и очевидност. Има и Рајко Петров Ного стих који се памти и цитира: „Није све пропало, кад пропало све је”. Овај стих из „пјесне од ужаса”, по духу најближи Његошевом наведеном стиху, постао је не само заштитни знак Ногове поезије, већ и овог народа.

На вечери стваралаца из Пиве, награда „Спасоје Пајо Благојевић” уручена је Анђели Пендић, младој песникињи из Београда, за рукопис „Стрептопелија”, а награду „Радуле Жељко Дамјановић” добио је

Ђуро Гутовић, ученик Гимназије у Плужинама.

У галерији Дома културе, изложбу слика Ратка Вулановића, отворио је Будимир Дубак. Изложене су 33 слике, као симбол Исусовог страдања. Манифестација је завршена у порти Пивског манастира, из XVI века, посвећеног Успењу Богородице, који је осамдесетих година прошлог века, измештен, због изградње хидроелектране „Мратиње”. На песничкој вечери учествовало је двадесетак песника из Србије, Републике Српске и Црне Горе. Песнички портрет био је посвећен Зорану Костићу, о којем је беседио Јован Делић. Централни део вечери – с песником у поноћ – припао је Рајку Петрову Ногу. 

Зоран Радисављевић 

---------------------------------------

Истинска дела живе

– Иако смо сви ми, који пловимо морем савременог света, мање-више, поквашени његовим преопасним таласима, ви добро знате да све што припада само садашњем времену умире заједно с њим. Истинска дела живе у великом времену, рушећи границу свога доба, интензивнијим и пунијим животом, него у својој савремености. Свако је од нас талац своје епохе, односно свога времена. Каснија времена нас ослобађају тог ропства, или, пак, још више оробљују, у зависности од тога колико ће наше дело проклијати и дати здравих зрна – рекао је на крају округлог стола Селимир Радуловић.