Изиграно поверење

Зли језици би рекли, и боље је што се Звезда није пласирала у Лигу шампиона, јер у конкуренцији која влада у најелитнијем европском фудбалском такмичењу, оваква каква је, била би само топовско месо и срамотила би наш и онако већ пољуљан углед у Европи и часно име стечено знојем и радом генерација њених успешних фудбалера и способних чланова управе током протеклих деценија.

Они мање љути и огорчени ипак, сматрају да је штета, јер се "црвено - белима" као ретко када указала прилика да се домогну Лиге шампиона. Противник је био, рекло би се, по мери. Шкоти су чврста екипа, али не и нешто више од тога. Скромног су фудбалског знања, пословично амбициозни и упорни. На жалост и то је било сасвим довољно да одоле свим покушајима овакве Црвене звезде да угрози њихов гол и лако су остварили циљ, вероватно много лакше него што су се надали.

На другој страни, домаћини су гајили, видело се то током свих 90 минута утакмице на нашој "Маракани", пред препуним гледалиштем - нереалне наде. Са тимом који је и буквално скрпљен од испод просечних појединаца, са часним изузецима, са тренером који се неколико дана пред окршаје са Шкотима нашао на кормилу тима није се ни могло боље. Без правог гол играча, неуиграни, фудбалски недовољно обучени, чинили су превише грешака и деловали током већег дела сусрета потпуно немоћно. У неким тенуцима чинило се да могу да играју данима без шансе да дају гол.

Чак им је и срећа била наклоњена. Зар се могло нешто лепше пожелети, од шансе коју је пропустио Бурзановић у првом минуту?

Јесте, лако је, и нама својствено да после неуспеха одмах тражимо кривце, нечије "главе", оправдања.

Мора се, међутим рећи да се Црвеној звезди овај неуспех није догодио ни случајно, ни неочекивано. Није неопходно бити неки фудбалски стручњак па видети да је још током летње паузе било лутања челника клуба око ангажовања тренера. Председник Стојковић, који је науспешно на том месту заменио легендарног Драгана Џајића, громогласно је бомбардовао јавност најпознатијим светским тренерским именима. Само су наивни могли да поверују да би се један Ектор Купер упустио у авантуру са играчима од којих је добар број нижеразредног ранга. Ипак, време је куповано, најбољи играчи су продати (Жигић, Јанковић, Ковачевић, Пуровић, Ђокић), а потом је начињена нова грешка, која можда најбоље илуструје начин рада у данашњој Црвеној звезди. Доведени су играчи непроверених вредности, чије смо (не)могућности видели већ на самом старту првенства и у првим сусретима европских квалификација. Долазак Јестровића само је нови доказ неосмишљене кадровске политике. Нити је помогао Звезди, нити је за себе направио добар посао.

Слично је и са тренером Косановићем. Признати стручњак се вероватно интимно каје, али сада је тешко назад. Ту је где је и мораће да ради даноноћно како би научио неке фудбалере како се прима лопта, како се шутира на гол, како се креће по терену, и уопште игра фудбал. Добио је тим без гол играча. Јер, Аргентинац Баркос је то само у сновима, а ни младом Ђорђевићу није учињена услуга када је постављен у тим. Чак иако је заиста талентован, како неки кажу, није показао ни делић тог талента. Двојица центарфорова кретали су се по терену као муве без главе, без осећаја за лопту, а камоли за гол...

Тешко је у овом тренутку оценити где су домети овакве Црвене звезде чак и у домаћем првенству. Председник Стојковић, по маниру већ познатом док је био председник Фудбалског савеза, "мудро" ћути. Да ли опет спрема нешто громогласно, или нема шта да каже. Не зна се шта је горе. Не зна се ни шта о најновијем неуспеху који и у новцу кошта веома много, мисле чланови Управе. Да ли и они "мудро" ћуте или немају баш ништа да кажу.

А још једном су изиграли поверење огромне армије навијача. Десетине хиљада искрених заљубљеника у клуб дошло је да бодри момке у црвено - белим дресовима, показавши својим понашањем и подршком највишу могућу одговорност

И зато кажемо - нико нема права да се неодговорно односи према Црвеној звезди. Некада је она била велики клуб, па је и са слабим тимом успевала је да оствари високе домете. Данас је то само лепа прошлост. Садашњост знамо каква је. Ни мало лепа, ни мало обећавајућа. А ако се нешто не промени ни будућност неће бити другачија.