Реплика гранате као пинг–понг

Кад очекујемо новац од дијаспоре врло смо ажурни, а кад нас дијаспора пита за савет, онда се правимо да нисмо код куће.

На ово би могла да се сведу настојања др Љиљане Вернер која је у име Фонда дијаспоре за матицу члановима Организационог одбора за обележавање стогодишњице Првог светског рата предложила да се и дијаспора укључи у обележавање овог датума.

Наиме, Фонд дијаспора за матицу, који је пре 15 година основан у Београду, предлаже да се излије реплика гранате испаљене на Београд 1914. са аустроугарског монитора „Бодрог”, као симбол отпочињања Првог светског рата. Идеја је да се поред ње постави и рељефни постамент код Победника на Калемегдану, што би финансирао овај фонд.

Не постоје поуздани подаци где је пала прва граната. Историчар Александар Животић каже за наш лист да су прве гранате падале на потесу од Калемегдана до Теразија.

– Прошле и ове године два пута смо се обратили Организационом одбору с молбом да подржи нашу иницијативу. У Министарству културе рекли су нам да је за израду реплике гранате одговорно Министарство одбране. У Министарству одбране упућују нас на Министарство за рад, а послали смо писмо и Канцеларији за дијаспору – каже за „Политику” Љиљана Вернер, анестезиолог и научни сарадник Медицинског факултета у Хановеру, у пензији, председник Надзорног одбора Фонда дијаспора за матицу.

Кад је „Политика” у Канцеларији за дијаспору питала како су оценили предлог Фонда, упутили су нас на Министарство спољних послова, пошто је канцеларија недавно њима припојена. У Министарству одбране „Политици” су, после седам дана, одговорили да подржавају овај предлог, имајући у виду да је Министарство одбране, решењем Министарства културе, одређено за новог стараоца за заштиту културног добра монитора „Бодрог”.

– Међутим, Министарство одбране није надлежно да доноси одлуке пре добијања позитивног става од Министарства културе, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Завода за заштиту споменика културе – наведено је у одговору.

Љиљана Вернер писала је Министарству за рад, а они су и за „Политику” потврдили да нису задужени за постављање нових споменика, већ само за одржавање постојећих, и упутили су је на комисију за споменике Скупштине града. Ове недеље Љиљана Вернер писала је и њима и сада чека одговор.

– Припреме за обележавање стогодишњице у Немачкој су почеле 2011, и ангажоване су све значајније институције, а сви подаци су јавни. Програм обележавања у Србији још није доступан јавности. Не зна се на којим ће скуповима у иностранству учествовати наши научници. Стратешка улога дијаспоре према спољнополитичким факторима потпуно је занемарена у време покушаја ревизије чињеница о Србији. У таквим околностима утицај дијаспоре на јавно мњење у свету биће отежан и смањен – сматра Љиљана Вернер.

Да подсетимо, Фонд дијаспоре за матицу основан је 1999. године ради сакупљања помоћи после агресије НАТО-а. Намера им је да матицу помажу финансијски, да учествују у решавању најтежих хуманитарних проблема, али и да доприносе очувању духовног идентитета. Тако су помогли превођење књиге „Србија у Великом рату 1914–1918” професора Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића (СКЗ, 2014) на енглески, руски и немачки. После Београда и Србије, одржане су или се припремају промоције у Бечу, Берлину, Хановеру, Москви, Пекингу, Филаделфији, Канбери, Сиднеју, Торонту...

За поплаве Фонд је уплатио 125.000 евра, за болницу у Аранђеловцу 100.000 евра, Краљеву су после земљотреса дали 150.000 евра, толико и вртићу „Ђурђевак” у селу Брњица, код Грачанице, где има 120 српске деце. Милион евра уплатили су за мост преко Дунава „Варадинска дуга” код Новог Сада, за мост преко Велике Мораве код Варварина 1,8 милиона швајцарских франака, а за мост преко Западне Мораве код Крушевца 300.000 евра.

У сарадњи с Војском обновили су више од 100 километара путева у Шумадији и Поморављу. Болници „Драгиша Мишовић” поклонили су 500.000 марака, а дечјем одељењу ортопедије на Бањици 200.000 долара. Приоритет им је и трајно збрињавање избеглица и расељених лица, посебно оних са троје и више малолетне деце.

Живадин Јовановић, директор фонда и бивши министар иностраних послова, за наш лист подсећа да Србија сваке године од дијаспоре добије 4,5 милијарди евра дознака којима јача свој платни биланс и ублажава социјалне проблеме. Све донације, зајмови Европске развојне банке, Светске банке и ММФ-а, каже, не износе ни половину од онога што стиже од дијаспоре.

Говорећи о односу власти према Фонду, Јовановић подсећа да су, одласком „Беобанке” у стечај, средства Фонда, у износу од седам милиона марака, била блокирана од 2000. до 2008. године. Фонд је покренуо судски спор, али пресуда није донета, јер је влада Мирка Цветковића проценила да је боље да Фонду средства врати добровољно, а не преко суда, јер би то лоше одјекнуло у дијаспори. Фонду је враћено три милиона евра, али у динарима, без камате. Иначе, златно правило Фонда је да се главница донација чува, а троши само камата. Садашња главница износи три милиона евра. Фонд броји око 100 чланова, а донатора је, само из Швајцарске, више од 6.000, који нису чланови Фонда.

– Да ли је овде реч о неорганизованости или о страху да Србија не претера у обележавању својих жртава у Великом рату. Једино је јасно да проблем није ни у доброј идеји, ни у уметничком решењу, ни у новцу. Ако већ имамо толику администрацију, зар годину дана нико од њих није у стању да удостоји дијаспору одговором „може” или „не може”. С образложењем или, чак, и без њега – каже Јовановић.

Краљ Петар Први на рељефу

Рељеф димензија 80х50 центиметара, у бронзи, осмислио је вајар Вук Љубисављевић. На средини плоче налазе се портрети краља Петра Првог Карађорђевића, Карађорђа, мајора Драгутина Гавриловића. Изнад су фигуре Св. Саве, деспота Стефана Лазаревића и Стефана Немање, са стране ратник из Првог светског рата и средњовековни српски витез.