Дипломатски гаф

Ка­ко се до­го­ди­ло да аме­рич­ки ам­ба­са­дор Мајкл Кир­би ју­че на­чи­ни та­кав ди­пло­мат­ски гаф? И то на дан обе­ле­жа­ва­ња из­у­зет­но ва­жног да­ту­ма, сто­го­ди­шњи­це аустро­у­гар­ског ул­ти­ма­ту­ма Ср­би­ји, ко­ји на­ша зе­мља ни­је при­хва­ти­ла, све­сно ри­зи­ку­ју­ћи на­пад од стра­не нај­ве­ће им­пе­ри­је свог вре­ме­на?
Нео­бич­но је да аме­рич­ки ам­ба­са­дор баш тог да­на из­го­во­ри не­што што љу­ди­ма умор­ним од за­пад­них при­ти­са­ка и шта­по­ва без шар­га­ре­па то­ли­ко за­па­ра уши. И ин­си­сти­ра­ње на ни­јан­са­ма из­ја­ва срп­ских зва­нич­ни­ка о те­ри­то­ри­јал­ном ин­те­гри­те­ту Укра­ји­не чи­ни се не­при­ме­ре­ним, на­ро­чи­то ако се зна да је упра­во Аме­ри­ка би­ла зе­мља кључ­на за сти­ца­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва.

При том, Кир­би­јев ти­хи и уви­је­ни ул­ти­ма­тум, ко­ји је тра­јао тек не­ко­ли­ко ча­со­ва, за­сно­ван је на не­тач­ним по­да­ци­ма, што је Вла­да Ср­би­је од­мах до­ка­за­ла уз по­моћ мно­го­број­них Ву­чи­ће­вих из­ја­ва о ста­ву Ср­би­је, ко­ја по­шту­је те­ри­то­ри­јал­ни ин­те­гри­тет Укра­ји­не, па чак и Кри­ма као њеног саставног дела.

Иако је по­ми­ња­ње Кри­ма сво­је­вр­сно за­би­ја­ње пр­ста у око Мо­скви, ко­ја га сма­тра сво­јом те­ри­то­ри­јом и ко­ја, ус­пут, не при­зна­је Ко­со­во.

Уз­гред, Ру­си су због на­шег од­би­ја­ња ул­ти­ма­ту­ма пре јед­ног ве­ка ушли у рат, из­гу­би­ли ца­ра и цар­ство у ком је би­ла Укра­ји­на, а за­уз­врат су до­би­ли Ле­њи­на, Ста­љи­на, гу­ла­ге, ко­му­ни­зам и „ла­ду”.
Ако је те­шко по­ве­ро­ва­ти да се та­ко ис­ку­сном ди­пло­ма­ти као што је Мајкл Кир­би пот­кра­де та­кав гаф у да­ну ка­кав је био ју­че­ра­шњи, ко­ји је оку­пио ам­ба­са­до­ре зе­ма­ља ко­је су у ра­зним ро­во­ви­ма уче­ство­ва­ле у Ве­ли­ком ра­ту, шта он­да мо­же би­ти мо­тив за на­ја­ву аме­рич­ког ве­ли­ког спре­ма­ња Ср­би­је?  

Ву­чић и ам­ба­са­дор Аустри­је по­са­ди­ли су др­во ми­ра, цр­ве­ну шљи­ву, док је аме­рич­ки ам­ба­са­дор, уме­сто да се и он до­хва­ти ашо­ва ми­ра, упу­тио јед­ну вр­сту уви­је­не ди­пло­мат­ске опо­ме­не Бе­о­гра­ду да се ко­нач­но из­ја­сни о то­ме с ко­јим парт­не­ром ће ко­нач­но за­вр­ши­ти у за­гр­ља­ју: са аме­рич­ко-европ­ским или ру­ским.

Мајкл Кир­би је, ипак, екс­пре­сно по­ву­као сво­ју из­ја­ву и ди­пло­мат­ски уси­сао соп­стве­ни ми­ни-ул­ти­ма­тум. Ре­као је чо­век да му је жао. Ву­чић је, опет, об­ја­вио да је био из­не­на­ђен ре­че­ни­цом Кир­би­ја, ког сма­тра при­ја­те­љем Ср­би­је.

Ву­чић је из­не­на­ђен, а Кир­би­ју је жао.

Да ли је ово кра­так спој или је мо­жда реч о пр­вој, не­зграп­ној на­ја­ви да ће Ср­би­ја до по­чет­ка сеп­тем­бра, или мо­жда  пет­на­е­стак да­на ка­сни­је, ипак мо­ра­ти да учи­ни оно што би­ти не мо­же – да уве­де санк­ци­је Ру­си­ји?  

Мо­гу­ћа је још јед­на ствар. Да је са­мо реч о то­ме да на мит­ском бр­ду Ср­би­је, ко­је се у ов­да­шњој дру­штве­но-по­ли­тич­кој ге­о­гра­фи­ји сма­тра нај­ви­шим вр­хом све­та, тек за ко­ји ме­тар ви­шим од Монт Еве­ре­ста, а реч је о Де­ди­њу, и Мајкл Кир­би де­ли за­јед­нич­ку осо­би­ну го­то­во свих аме­рич­ких ам­ба­са­до­ра ко­ји жи­ве као да су у злат­ним кр­лет­ка­ма.

Та осо­би­на је да они, јед­но­став­но, не раз­у­ме­ју Ср­бе. Чак и ка­да има­ју пре­во­ди­о­це.