Diplomatski gaf

Ka­ko se do­go­di­lo da ame­rič­ki am­ba­sa­dor Majkl Kir­bi ju­če na­či­ni ta­kav di­plo­mat­ski gaf? I to na dan obe­le­ža­va­nja iz­u­zet­no va­žnog da­tu­ma, sto­go­di­šnji­ce austro­u­gar­skog ul­ti­ma­tu­ma Sr­bi­ji, ko­ji na­ša ze­mlja ni­je pri­hva­ti­la, sve­sno ri­zi­ku­ju­ći na­pad od stra­ne naj­ve­će im­pe­ri­je svog vre­me­na?
Neo­bič­no je da ame­rič­ki am­ba­sa­dor baš tog da­na iz­go­vo­ri ne­što što lju­di­ma umor­nim od za­pad­nih pri­ti­sa­ka i šta­po­va bez šar­ga­re­pa to­li­ko za­pa­ra uši. I in­si­sti­ra­nje na ni­jan­sa­ma iz­ja­va srp­skih zva­nič­ni­ka o te­ri­to­ri­jal­nom in­te­gri­te­tu Ukra­ji­ne či­ni se ne­pri­me­re­nim, na­ro­či­to ako se zna da je upra­vo Ame­ri­ka bi­la ze­mlja ključ­na za sti­ca­nje ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va.

Pri tom, Kir­bi­jev ti­hi i uvi­je­ni ul­ti­ma­tum, ko­ji je tra­jao tek ne­ko­li­ko ča­so­va, za­sno­van je na ne­tač­nim po­da­ci­ma, što je Vla­da Sr­bi­je od­mah do­ka­za­la uz po­moć mno­go­broj­nih Vu­či­će­vih iz­ja­va o sta­vu Sr­bi­je, ko­ja po­štu­je te­ri­to­ri­jal­ni in­te­gri­tet Ukra­ji­ne, pa čak i Kri­ma kao njenog sastavnog dela.

Iako je po­mi­nja­nje Kri­ma svo­je­vr­sno za­bi­ja­nje pr­sta u oko Mo­skvi, ko­ja ga sma­tra svo­jom te­ri­to­ri­jom i ko­ja, us­put, ne pri­zna­je Ko­so­vo.

Uz­gred, Ru­si su zbog na­šeg od­bi­ja­nja ul­ti­ma­tu­ma pre jed­nog ve­ka ušli u rat, iz­gu­bi­li ca­ra i car­stvo u kom je bi­la Ukra­ji­na, a za­uz­vrat su do­bi­li Le­nji­na, Sta­lji­na, gu­la­ge, ko­mu­ni­zam i „la­du”.
Ako je te­ško po­ve­ro­va­ti da se ta­ko is­ku­snom di­plo­ma­ti kao što je Majkl Kir­bi pot­kra­de ta­kav gaf u da­nu ka­kav je bio ju­če­ra­šnji, ko­ji je oku­pio am­ba­sa­do­re ze­ma­lja ko­je su u ra­znim ro­vo­vi­ma uče­stvo­va­le u Ve­li­kom ra­tu, šta on­da mo­že bi­ti mo­tiv za na­ja­vu ame­rič­kog ve­li­kog spre­ma­nja Sr­bi­je?  

Vu­čić i am­ba­sa­dor Austri­je po­sa­di­li su dr­vo mi­ra, cr­ve­nu šlji­vu, dok je ame­rič­ki am­ba­sa­dor, ume­sto da se i on do­hva­ti ašo­va mi­ra, upu­tio jed­nu vr­stu uvi­je­ne di­plo­mat­ske opo­me­ne Be­o­gra­du da se ko­nač­no iz­ja­sni o to­me s ko­jim part­ne­rom će ko­nač­no za­vr­ši­ti u za­gr­lja­ju: sa ame­rič­ko-evrop­skim ili ru­skim.

Majkl Kir­bi je, ipak, eks­pre­sno po­vu­kao svo­ju iz­ja­vu i di­plo­mat­ski usi­sao sop­stve­ni mi­ni-ul­ti­ma­tum. Re­kao je čo­vek da mu je žao. Vu­čić je, opet, ob­ja­vio da je bio iz­ne­na­đen re­če­ni­com Kir­bi­ja, kog sma­tra pri­ja­te­ljem Sr­bi­je.

Vu­čić je iz­ne­na­đen, a Kir­bi­ju je žao.

Da li je ovo kra­tak spoj ili je mo­žda reč o pr­voj, ne­zgrap­noj na­ja­vi da će Sr­bi­ja do po­čet­ka sep­tem­bra, ili mo­žda  pet­na­e­stak da­na ka­sni­je, ipak mo­ra­ti da uči­ni ono što bi­ti ne mo­že – da uve­de sank­ci­je Ru­si­ji?  

Mo­gu­ća je još jed­na stvar. Da je sa­mo reč o to­me da na mit­skom br­du Sr­bi­je, ko­je se u ov­da­šnjoj dru­štve­no-po­li­tič­koj ge­o­gra­fi­ji sma­tra naj­vi­šim vr­hom sve­ta, tek za ko­ji me­tar vi­šim od Mont Eve­re­sta, a reč je o De­di­nju, i Majkl Kir­bi de­li za­jed­nič­ku oso­bi­nu go­to­vo svih ame­rič­kih am­ba­sa­do­ra ko­ji ži­ve kao da su u zlat­nim kr­let­ka­ma.

Ta oso­bi­na je da oni, jed­no­stav­no, ne raz­u­me­ju Sr­be. Čak i ka­da ima­ju pre­vo­di­o­ce.