Дај шта даш

Како стати на пут бахатим возачима? Ово питање и даље остаје без одговора, нарочито после на сва звона најављеног болећивијег односа саобраћајаца и судија према онима који чине прекршаје брзом вожњом и под утицајем алкохола. За такве је предвиђена нова лепа могућност.

Да дођу у полицијску станицу, покају се, признају, скруше се и склопе споразум. Какав? Да неће више то да раде – не тражи се од њих.

Него само да признају. Кажу, добиће најнижу новчану казну, а може да се ћаска и о томе да им се баш не узме возачка дозвола на одређено време предвиђено законом, него само условно. Казнени бодови били би им уписани, али, боже мој, има и ту луфта.
 
Страх од ригорозне казне, свуда, па и код нас, главна је кочница да се прекршај или кривично дело не чини. Оне приче о обуци, лепом понашању, кућном васпитању... долазе тек после.

Кад те држава добро лупи по џепу и стрпа иза решетака у ћелије са превејаним криминалцима, онда ти се и бахата и погибељна вожња згади и преседне.

Тако је као претња, годинама припреман, крајем 2009. донет оштар и савремен закон о саобраћају смањио број погинулих и повређених на српским путевима јер су казнени поени и запрећене високе новчане и затворске казне имале почетни ефекат.

Онда је кренуло „разводњавање”. На мала врата је уведено, помало немушто, да затворске казне за грубе прекршаје могу да се отплате новцем, па онда се лествица од максималних 18 казнених поена подигла на 25, али је остало нејасно шта је тачно, јер Закон о саобраћају предвиђа ово прво, а Закон о прекршајима је био милосрднији.

Потом је уведен прекршајни налог познат по изреци „пола казне плати, а пола ти се прашта”. Тако је држава са возачима који су склони прекршајима почела да се ценка, да попушта и нуди уступке.

Податак да се годишње у саобраћају изрекне више од 600.000 казни, а да се од тога наплати тек неких 17 одсто, може да појасни зашто полиција и судство спуштају лествицу, нуде и моле возаче да признају да су погрешили не би ли тако у касу утерали коју пару више.

„Уско грло” кажњавања и наплате није засекло ткиво тамо где треба, него се линијом мањег отпора усмерило на возаче да се покају кад погреше.

Уместо да технолошки осавремене саобраћајце, да им застарели компјутери не би баговали под теретом унетих казни, да судије за прекршаје повећају бројно стање, да евиденција адреса буде ажурирана, да се неплаћање казни одрази на немогућност продужења саобраћајних и возачких возила, овако се све своди на свест оних који праве прекршаје.

Јер, јавни податак да сваке године пола милиона возача и не добије плави коверат с казном услед загушења, многе ослобађа брига због понашања на друму, а сасвим фино релаксира бахате до опасне границе.  

Уочене многе мане подстичу све гласније приче о писању новог закона о саобраћају. Али ни то не решава стање ствари. Није закон већи проблем од људи који га не спроводе и не поштују.