Партијска војска очерупала град

Крагујевац – „Сви ми у со да се прометнемо, не би Турком ручка осолили.” Овај у метафору вешто сублимирани извештај Ивана Косанчића о бројчаној надмоћи турске над српском војском уочи Косовског боја, данас би могао да се употреби као добар опис стања у крагујевачком јавном сектору. Сва давања пореских обвезника у граду са готово 200.000 становника нису довољна да се нахране вечито гладна уста партијских кадрова који су преплавили администрацију, сва јавна и комунална предузећа.

Ако на „бироу рада” има више од 22.000 незапослених, што је готово трећина радно способног становништва, а привредници у овом граду једва крпе крај с крајем, ко ће, онда, да обезбеди плате за више од 4.500 запослених у јавном сектору. Сви они су, махом, директно везани за буџет који „трокира”. Према подацима из Градског већа, ове године ће се у градску касу, уместо планираних 8,5, слити тек 3,5 милијарди динара.

Због слабог прилива новца у буџет, плате у крагујевачком јавном сектору данас касне, у просеку, два месеца. У неким комуналним предузећима штрајкови су готово свакодневна појава. Тако је у „Чистоћи”, која је прешла на минималац, „Зеленилу”, „Гробљима”, док је на „Нискоградњу”, упркос бројним протестима запослених, одавно стављен катанац. Пред мајске изборе 2012, у то предузеће је, без икакве реалне потребе, примљено седамдесетак присталица владајућих странака. Само неколико месеци касније ти исти радници су почели да протестују, јер им плата касни.

Осим „Водовода”, који још увек може да се задужи код банака, у Крагујевцу се релативно добро држе само још она комунална предузећа која имају сопствене приходе. „Паркинг сервис” убира средства од наплате паркирања, а „Тржницама” кеш пристиже од закупа тезги и локала на пијацама.

У укупно седам крагујевачких комуналних предузећа запослено је око 1.800 радника. Више од трећине је у најмногољуднијем „Водоводу”. „Имамо вишак запослених, а мањак радника” – на овако шармантан начин, типичан за социјалисте, директор „Водовода” Обрен Ћетковић објашњава кадровску ситуацију у предузећу на чијем је челу. „Административних радника је превише, недостају ми ђубретари” – каже за „Политику” бивши кадар ДС-а, сада поборник идеје Заједно за Шумадију, директор „Чистоће” Дејан Раонић, који је по налогу градске власти у ово предузеће са око 300 запослених морао да прими још стотинак радника пропале „Нискоградње”.

У овом граду има још шест јавних предузећа и четири привредна друштва са ограниченом одговорношћу. Нека од њих су недавно добила нове директоре. Иако је био расписан конкурс, челна места су поново заузели „страначки војници”. Један од услова је био да кандидати имају три године искуства на руководећем положају, а то су могли да испуне само проверени партијски кадрови који су и раније били бирани на „важна места”. Изузетак је СЦ „Парк”, који има директора изабраног по рођачкој основи. Ту фирму од 2011. води Борис Радивојевић, сестрић градоначелника Верољуба Стевановића.

У тим предузећима запослено је још око 700 радника, а ако се у обзир узму многобројне установе културе и социјалне заштите, па готово 800 чиновника у градској администрацији, што је дупло више него 1996. када је демократска опозиција са власти отерала СПС, долази се до броја који превазилази могућности крхког приватног сектора, у којем је просечна плата за око 10.000 динара нижа од оне у јавном (30.000 према 40.000).

У целој крагујевачкој индустрији, рачунајући и „Фијат”са око 3.000 запослених, данас не ради више од 10.000 људи. Некада је само у групацији „Застава” било упослено 35.000 радника. Ни тада сва та радна места нису била реална, али данас је вишак бар 50 одсто оних који седе по канцеларијама. Њих Крагујевчани, па сви у со да се „прометну”, више не могу да плаћају.

Бране Карталовић