Уметнички свет Зорана Павловића

У Културном центру Београда вечерас од 20 часова биће отворена изложба "Зоран Павловић: рани и радови на папиру" аутора др Зорана Гаврића, професора на Факултету ликовнe уметности у Београду, и коаутора Гордане Добрић, кустоса Ликовне редакције КЦБ. Овом поставком почиње серија монографских изложби које ће представити стваралаштво уметника раног енформела, а трајаће све до 2011, када Ликовна галерија КЦБ прославља пола века деловања у култури Београда.

Разлози за организовање овог програма немају само свечани карактер већ и историјско оправдање. Баш у Ликовној галерији КЦБ, у априлу 1962. године одржана је антологијска изложба Лазара Трифуновића "Београдски енформел (Млади сликари)" на којој је представљен рад наших енформелиста Зорана Павловића, Бранка Протића, Живојина Туринског и Владислава Тодоровића, када је истовремено промовисано ново сликарство на домаћој сцени.

Аутори изложбе објашњавају да феномен енформела у националном сликарству послератне модерне има неколико специфичних обележја. Енформел се појавио у раду неколицине београдских уметника у исто време кад и у париским галеријама. У изворном облику трајао је кратко, од 1957. до 1964. године, а обележиле су га бурне полемике у грађанским круговима и на страницама штампе.

– Ново сликарство Лазар Трифуновић је образлагао духом времена у којем се нашло човечанство после катастрофе Другог светског рата. Енформелисти су зато напустили естетику модерне и пошли од увида у стварност једне културе која се дичила хуманизмом а иза себе имала рат и атомску еру. Томе су придодали увид у властито окружење и социјалистичко друштво, па кад већ уметност није успела у науму да служи хуманој сврси, сматрали су да је треба одбацити и тражити нову – каже Зоран Гаврић.

– Поетика деструкције била је у потпуној супротности са традиционалним модернизмом, те су и дебате у јавности и на страницама штампе биле жестоке, динамичне и дуготрајне. Полемички ставови за енформел и против њега које су заступали млади ствараоци и критичари, с једне стране, и уметници старијих генерација, са друге, имали су важну улогу у развоју српске послератне ликовне критике. Енформел се тада односио на сликарство у којем је уметник естетички чин заменио етичким чином, непиктуралним призорима у којима су цуриле боје, рециклираним облицима интегрисаним у слику, бојама мешаним са песком, лепком и другим везивом... – прича Гордана Добрић.

Вечерашњу изложбу аутори су посветили делу сликара и теоретичара Зорана Павловића (1932 – 2006) професора Ликовне академије, члана Савета и управника тела КЦБ. У галерији овог центра Павловић је остварио пет самосталних поставки, а излагао је на више од 40 самосталних изложби у земљи и иностранству. Представио се у Паризу, Цириху, Женеви и Минхену, а поред сликарства бавио се и теоријом уметности и критиком. Дипломирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду а потом и сликарство на Ликовној академији, где је и магистрирао.

– На изложби ће бити изложено девет радова на папиру и шест слика (из периода 1957 – 1968) из заоставштине породице Павловић, са сугестијом да та дела буду откупљена, трајно сачувана, историзована. Поставка показује како је уметник ушао у енформел, и како је стварајући, а потом одлазећи из енформела, створио проблем властите поетике, то јест "византијски тип" слике – каже Зоран Гаврић.