Желео сам да снимам филмове, а не да путујем са Милошевићем до Кине

Веселко Крчмар, филмски и ТВ сниматељ, учествовао је у снимању скоро свих филмова и ТВ серија које је режирао Здравко Шотра, а ово лето дочекао је као пензионер. Ипак, могуће је да ће они ускоро да снимају нови филм и серију „Лаф у Београду” по роману Слободана Стојановића, о дочеку 20. века у Београду!

Рођен је 1. марта 1949. у Приједору. Завршио је камеру на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Шотрини и његови филмови су: „Зона Замфирова”, који је у биоскопу гледало 1.250.000 гледалаца, „Ивкова слава”, „Лајање на звезде”, „Пљачка Трећег рајха”,„Шешир професора Косте Вујића”, као и серије „Грех њене мајке” и „Рањени орао”. Нема сниматељске награде коју није освојио.

Живи у Београду. У браку с Драганом има ћерку Милицу (30), продуцента РТС-а, а из првог брака ћерку Јелену (38), правницу.

По чему памтите Академију?

По полагању пријемног испита. Примљен сам после трећег покушаја. Ипак, на Академији ме је чекало изненађење. Декан Радош Новаковићдоделио ми је стипендију, а после друге године примљен сам у стални радни однос у РТВ Београд. Дипломирао сам као камерман.

Шта вам је донела диплома?

Као један од најбољих студената, добио сам прилику да два и по месеца проведем у Холивуду. Гледао сам Роберта Редфорда на снимању филма „Сви председникови људи”. Пратио сам рад на монтажи филма Алфреда Хичкока, човека који је рекао да је „филм живот из кога су изостављени досадни делови”... А потом сам у Београду био задужен за снимање Тита.

Како сте упознали Тита...

Са Титом и новинарима телевизије дочекивао сам и пратио председникове госте од 1976. до 1980. године. Пред крај тог периода пребачен сам у филмске сниматеље.

...а како Шотру?

Са Здравком Шотром ме упознао Мики Воркапић, главни камерман серије „Образ уз образ”, мој друг са класе на Академији. Тада сам упознао и Милену Дравић, Драгана Николића и низ других значајних људи из света уметности и телевизије.

Чиме се одликује Шотра?

Ширином духа и укупним знањима. Није само у питању рад на филму. Он је један од оних људи на које је бог ставио руку. Да нисам упознао Шотру био бих само просечан сниматељ. У животу није битан само таленат. Потребно је имати и среће. Моја срећа је што сам радио и са Шотром.

Од кад сарађујете?

Мислим да је то било 1992, у време санкција, кад смо снимали „Дневних увреда”, а могуће је да смо пре овог филма снимали неку драму. Не сећам се тачно, али знам да сам у то време желео да снимам драме и филмове, а не да путујем са Слободаном Милошевићем до Кине или не знам све где.

Који ваш филм посебно памтите?

„Шешир професора Косте Вујића.”Пре свега по посебно ведрој атмосфери током снимања која нам је омогућила да цео филм, и осам епизода ТВ серије, снимимо за само 38 дана. Све то захваљујући „газди” Шотри који је све време одржавао радну атмосфери уз ведре тонове и кад је тражио да се неке сцене понове. Кад смо завршили снимање „Шешира”, били смо тужни. Било нам је жао што се растајемо.

Како сарађујете са глумицама...

Углавном на најбољи начин. Трудим се да задовољим све прохтеве који не ремете замисао редитеља. Али, неке глумице се тешко сликају. То су оне које, на пример, имају подочњаке до груди. На све њихове молбе да то камером „сакријем”, имам исти одговор: „Иди код мајке и оца па им се жали. Ја не могу да ти помогнем.”

...а са глумцима?

Не бирају много угао снимања, али траже више пажње и уважавања током рада. На пример, Александар Берчек је после брзог снимања „Шешира професора Косте Вујића” у току једног предаха опсовао и рекао: „Ово никад нисам доживео. Нико није дошао да ми каже: ’Господине Берчек, да ли ћете бити љубазни да уђете у кадар, станете и одиграте то и то.’ Не, само ми се обраћају Шотра или Веса са: ’Хајде улази, не дремај’.”

Шта вам је најважније?

Баланс између визија и реалности. Сниматељ сам који има највише снимљеног материјала у историји РТС-а. Да сад имам траку у камери ја бих том траком могао да опашем земаљску куглу више пута – што је за понос без граница. Али, не размишљам тако. Срећан сам што сам, долазећи из Приједора, од оца отправника возова и неписмене мајке, захвалан свима који су ми ово омогућили.

Да ли сте емотивни?

Нема ништа лепше од емоција. Нисам више млад, али кад сам то био пуштао сам емоције да ме воде у свим догађањима. У једном од тих догађаја, кад сам боравио у Љубљани, на свет је дошла и моја старија ћерка Јелена. Али, увек сам се чувао лошег развоја емоција које би ме одвукле на дно живота.

Шта вам је важно на жени?

Камера ми каже да је лепота врло значајна привилегија у свету филма, али животно искуство ме учи да је шарм код паметне и образоване жене важнији од лепоте. Јер, шарм је њена унутрашња лепота која је значајнија од спољне. Уосталом, све је толико лепо колико му дајемо на важности. А волео сам и спорт.

Чему вас учи спорт?

Демократији раса. Без обзира на боју коже, у спорту се увек зна – ко шта може.

Шта вас љути?

Лаж. Не лажем, па мрзим људе који лажу.

Да ли за нечим жалите?

Не. Све учињено је моја тадашња одлука. А и пословица каже: „Завршеном послу мане нема.”

Како бирате пријатеље?

По понашању, јер дела су важнија од речи. Речи су често лажне.

А како чувате здравље?

Никад не жалим за искипелим млеком.

-----------------------------------------------------------

Смртоносна игра Николе Ђуричка са возом

Да ли је снимање филма опасно по живот?

Понекад јесте. Догодило нам се то током снимања филма „Лајање на звезде”. Никола Ђуричко је требало да трчи испред воза у покрету, али он је хтео да се нашали, па је потрчао десетак секунди касније, оклизнуо се и пао између шина, а машиновођа то није видео! Ипак, један члан екипе је притрчао Ђуричку, ухватио га за каиш и са њим се бацио у шибље поред пруге. Били су крвави, али живи.