Не рађамо се да бисмо живели сами

Књигу изабраних песама Томислава Маринковића „Путовања кроз близине” објавио је Културни центар Новог Сада, с поговором професора Радивоја Микића. Песнички свет Томислава Маринковића тражи да га посматрамо у једној општијој равни, како каже професор Микић, који је такође указао и на стварносну подлогу овог стваралаштва. Томислав Маринковић добитник је награда „Бранко Миљковић”, „Мирослав Антић” и „Васко Попа”, а песме су му превођене на шпански, руски, јапански и македонски језик.

„Носим у себи тишину као отежали кофер“, каже један ваш стих. Колико вам је тишина важна, колико уопште ваш поетски глас дугује тишини?

Тишина коју у себи лирски песник носи и вуче као тај кофер из песме, једини је његов капитал којим може одобровољити чист папир да се, неким чудом, на њему укаже песма. Тишина оживљава машту, не ремети је, већ је подстиче и усклађује душевна померања. Између осталог, песма је и преображај тишине, пут од онога што не чујемо, до онога што чујемо и осећамо целим бићем. Сви жуде да из буке, која је захватила читав свет, побегну некуд где могу да нађу тренутке мира, бар неки привид спокојства. Не улазећи у појединачне разлоге те потребе, сигурно је да је тишина права постојбина нашег бића, а да је бука данашњег времена насиље над човеком, које угрожава и сам смисао његовог постојања. Али, да не буде забуне, имам на уму ону суштинску, стваралачку тишину, при којој се мисли и машта, која је подразумевајући део песниковог живота.

Тишина своје исходиште има и у природи, а природа је ваша велика инспирација. Међутим,скептични сте у погледу њене издржљивости, као и људске нарави?

Песме су искуства, вели Рилке, а моја најдубља искуства су управо у вези с природом. Тек у природи човек осећа колико је ускраћен начином живота који води, схвата да ниједан технолошки изум не може да задовољи и замени исконске људске потребе и тежње. Заправо, имајући на уму само те чињенице, стварају се услови да, у неком срећном тренутку, настане песма. Бар према мом личном искуству, природа штити од опасности да песник посегне за неком огољеном апстракцијом, лишеном чулног доживљаја и сваког дубљег смисла. Моја сумња у вечно здравље природе, изречена у песми, захтева дужи одговор, али утисак је да се човек, стално упропашћујући природу, најнемарније односи управо према свом опстанку.

„Твој живот није само у теби, није само твој“. Где су наше стварне границе, поседујемо ли ишта заиста?

Ми се не рађамо да бисмо живели сами, нисмо створени за неки непомични живот, већ носимо тежњу да се приближимо неком другом, да тражимо пут до скривених извора љубави. Утицај других на наше животе, и добар и рђав, већи је него што се у први мах чини. Не верујем да бих кроз песму имао нешто значајно да поручим самом себи, поред тога што би такав вид самообраћања био знак озбиљних психичких сметњи. Душан Матић је говорио да човек никад није сам ни у својим мислима, ни у својим осећањима, па ни у својим сновима. Ако поседујемо неки људски квалитет, онда заслуге не припадају само нама.

Свако стваралаштво је тражење одговора, тачније постављање питања. Која питања су вам још важна?

Једна те иста, вечна питања смисла. Иако и филозофија, и религија, па и поезија (кад јој досади да само поставља питања) тврде да имају на сваку од вечних загонетки задовољавајући и прави одговор. Нека је тако. Само, шта ћемо са смрћу, пред којом се, без обзира на сва убеђивања, и песник и филозоф и свештеник осећају беспомоћно? Трудим се да између Сјаја и Ужаса одредим неку тачку у којој ћу се осећати спокојније него што се тренутно осећам.

А који сегмент стварности и свакодневице је за вас још увек свеж?

Наизглед необично, али најстарија реч, она која стоји на почетку света, и данас чува тајанствену свежину стварања. А песничка функција је једна од основних и најстаријих функција језика. Тако да се осећам привилегованим што речи заузимају већи део мог личног света. Да будем искрен, живот је за мене једно сновиђење. Она огољена, јасна и опипљива стварност је, некако, увек, преко пута мене. Ваљда зато и пишем да бих се што више приближио мање видљивој, чудесној страни постојања. Ономе што је иза „сцене“ на којој се догађа такозвана стварност. Тако је могуће да се нека ситница, на пример зуј муве, или сенка на зиду, у песми претвори у шифру за боље разумевање света.