Слободарска капија у селу Александрово

Александрово – Не бојимо се ми жандарма и у две, три секунде бисмо их разоружали и њихове лисице везивали за твоје руке, али не желимо да прљамо своје. Кад сам био на Солунском фронту обилазио ме је у рову сам краљ без пратње и са мном се руковао, а ти се бојиш да неко не би извршио атентат на твоје величанство. Тим речима се колониста и српски добровољац Саво Шашић обратио шефу аграрног уреда који је дошао да на терену провери колонизацију на подрују на коме је ницало село које ће добити име Александрово.

После 93 године, о овогодишњем Светом Илији, Алексадровчани су у склопу традиционалне манифестације „Илински дани”, положили камен темељац за обележје које се подиже у спомен добровољцима и свим српским ратницима из Првог светског рата. Ови ратници су и основали и изградили лепо село чија историја у протеклих девет деценија била бурна и пуна авантура као и њихови одласци на фронтове и ратовања којима се диви историја.

Без обзира на то што су село подигли победници ништа није ишло баш глатко. Имање грофа Андрије Чехоњића на месту је населио највећи број досељеника у односу на све остале овакве колоније у Војводини. По њиховој завичајности, овде су се доселили колонисти из Лике, Босне, Баније, Кордуна… јер су награђени као ратни добровољци зато што су се одазвали Србији да би за њу ратовали у великим биткама Првог светског рата.

Исто тако у Александрову су се нашли и Срби Банаћани, који су на почетку рата били мобилисани у аустроугарску војску јер су у тој држави и живели, и на фронтовима у борби с Русима масовно се предавали противничкој војсци. Одатле су на разне начине стизали до српских јединица на чијој страни су се борили до краја рата.

Држави у новонасталим насељима никад није било лако. Александрово су жандари најпре надгледали јер се монархија бојала комунистичких идеја донетих са онима који су били заробљавани на руском фронту јер су тамо долазили у контакт, нарочито након заробљавања, с бољшевицима који ће победити у Октобарској револуцији. С друге стране, после Другог светског рата, комунистичка партија је зазирала од колониста који су се у рат одазвали на позив краља, који их је наградио земљом, па се увек сумњало да су они махом монархисти.

Као што се види и по причи с почетка коју је испричао историчар др Милан Мицић, врстан познавалац процеса колонизација у Војводини, оснивачи села Александрова су увек били врло дрчни, свесни своје улоге у рату, увек спремни да траже своја права и да се противе захтевима државе.

Без обзира на све то, па и хетероген састав јер готово да није било краја, кад је реч о просторима насељеним српским становништвом, а да у Александрову није било представника, у селу се живело сложно. Додуше досељеници из западних делова некадашње Југославије су, гајећи традицију заједничког рада у такозваним мобама и разним другим дружењима, лакше ишли у заједничке подухвате у изградњи села. Оно и дан-данас има највише зеленила међу свим местима у Војводини, а у соцреалистичким акцијама неколико пута проглашавано најуређенијим насељем у покрајини. Без обзира на то што као и сва наша села и Александрово, које је добило име по краљу Ујединитељу, пати од одласка становништва, тај тренд је овде мање изражен и овде, рецимо, још постоје две основне школе.

Идеја да се подигне капија у част ратника за слободу српског народа почива и на намерама да се укаже на велике предности разумевања међу људима што је дошло до изражаја баш у Александрову.