Портрет без рама: Душан Вујовић

Душан Вујовић је човек који је спреман да поднесе бес чак два и по милиона људи због тога што ће да им смањи плате и пензије. Нови министар финансија, рођен је 1951. године у Пожаревцу. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Економском факултету у Београду. Постдокторске студије завршио је на америчком универзитету „Беркли”.
Радио је као асистент, а потом и као доцент и ванредни професор на истом факултету. Био је дугогодишњи сарадник Светске банке и руководио је њеним програмом у Украјини, као и водећи економиста те банке за Европу и централну Азију. Предаје на неколико факултета у свету. Говори енглески и руски језик. Ожењен је, отац двоје деце.

Да је постао чувар јавних финансија пре две године можда сада не би морао да се лати незахвалног посла смањења плата и пензија. Јер, на Бизнис форуму на Копаонику 2012. годинедомаћим медијима је изјавио:

„Јавна предузећа морају да се ставе на тапет. Унајми професионални менаџмент. Сви расходи морају бити јавни и контролисани да се тачно види где се троши и шта. Ако то не будемо урадили, онда ћемо морати да идемо на много грубље мере смањења потрошње, а то је отпуштање људи, мање пензије. Мора да се пређе са линијског на програмски буџет, да се коначно види шта се ту дешава. Ако погледате актуелни буџет, од 1.200 страна, које не можете ни да прочитате, ја бих нашао оне кључне делове који су остали као дискреционо право државе и преиспитао их. Тражио бих од свих министара не само да кажу где су паре, него и на шта су потрошене. Не бих инсистирао на уштеди у првом кораку, али бих одмах тражио да неко за прве три године каже где ће и колико да уштеди.”

Онима који сматрају да је неолиберални концепт економије крив за садашње тешко стање сигурно ће пријати његов став изнет за Глас Америке такође пре две године:

„Садашња криза је на површину поново избацила и легитимисала такозвану индустријску политику државе. То је била лоша реч двадесет, тридесет година, док је неолиберални концепт био водећи у свету. Данас се поново легитимисала индустријска политика. Америка, Француска, Енглеска и друге државе, укључујући Јапан – који је то увек имао – поново се враћају индустријској политици да подрже ону реорганизацију која је неопходна да би се изашло из кризе и да би се подстакао раст. Србија такође то треба да ради, али такође мора да води рачуна и о томе да има ограничена буџетска средства и маневарски простор. У спровођењу те политике она мора да подржава оно што је ефикасно, а не фирме које немају шансу да се опораве и да се не коцка са секторима у којима није постигнут успех.”

Јована Рабреновић