Десет ари славе

На сахрани Слободана Милошевића Драгољуб Ојданић се појавио окићен са тачно седамнаест ордена и медаља. Једва је било места за сву ту лимарију. Није уопште било могуће сетити се бојева где их је зарадио. На својој крупној фигури он носи генералску блузу са четири звездице.
Једини војник који је то невероватно сазвежђе стекао у тешким поразима, а да у њима није био чак ни војсковођа. Можда је несрећни Драгољуб заиста невин пред Хагом. Али он је сасвим невољан да призна како га је Милошевић без милости скрајнуо усред рата и на централно генералско место уздигао Павковића.

У септембру 2000. говорило се о бизарним подвизима победника и некаквом раскошном хотелу, који генерал армије зида на Златибору. Пошто се о томе много писало, Ојданић, тада министар одбране, позвао ме је као новинара једног дневника у "клуб посланика" у Толстојевој улици. Објаснио је да су све то лажи и клевете, и да нема хотелчине. "Имам тамо нешто за себе, за одмор, и свега неких 10-15 апартманчића! Шта је то?! Какав хотел, какви бакрачи, какав луксуз, какви ђакузи!"

Ојданић је касније покушао да порекне то што сам написао, али није успео да негира оно што је рекао. Уосталом, имао сам диктафон и више од два сведока.

Своје невероватно напредовање упркос суноврату и своју предају упркос верности "врховном" тај човек је наплатио по заслузи. Тачно онако како је разумео свој посебан однос са отаџбином.

Кад је на позив државе отишао у Хаг, маја 2002, био је уверен да је његова жртва сувише велика за једну резиденцију. Вила по Београду ионако има безброј, но генерал армије је само један.

И војска и ресорно министарство су покушали да опомену генерала и његову резиденцијалну супругу. У стилу, да би било пристојно да се одатле иселе. Ама јок! Ојданић је те деликатне и крајње опрезне примедбе прихватао увређено, уз упадљиво игнорисање. Да ли зато што његови нису имали куда да оду?

Не би се рекло! Заслужни генерал има у власништву стан од више од 300 метара квадратних на Дедињу. Како је све то откупио тешко је објаснити, посебно војној сиротињи и осталим номадима. Али се чује да тај безобразно велики стан није усељив, јер у њему нема намештаја.

Имају ли генерал и његови пара да га набаве? У сличним околностима те ситнице је куповала војска из буџета.

Овако, Ојданићи живе на трошак војске, уз стражу! 

То иначе не би било лоше решење за све које стигне робијашка судбина: бадава тамо – бадава код куће. Стража на оба места. Живот достојан човека бесконачно увереног у своју победу над сваком етиком.

Министар Шутановац је забранио хашким оптуженицима да користе војне објекте. Ојданић се привремено враћа, a сада се не зна где ће човек, који у Србији можда има и више од десет ари стамбеног простора, уопште да преконачи.

Можда ће коначно покупити личне ствари и отићи у стан који је поштено купио, улажући у то сву своју војничку славу.