Баук дефлације

Јуче Народна банка Србије саопшти да је општи раст цена у нашој земљи никада мањи у последњих пола века и да је јулска инфлација за 0,1 одсто мања него претходног месеца. Та прворазредна вест није, међутим, добила уводне секунде вечерњих дневника и вести радио и ТВ станица, нити насловне стране новина. Прошла је готово незапажено. 

Зашто?

Ова земља зна шта је инфлација. Мало је оних, нажалост, који не памте пожар хиперинфлације из 1993. када су цене порасле 313 милиона процената за годину дана, скачући дневно по 70, а на сваки сат – два одсто, како су израчунали статистичари. Ми смо, с правом се може рећи, добро пелцовани историјским искуством.

Не тако давно, 2012, имали смо инфлацију од свих 12,2 процента по којој смо били у „друштву” с Белорусијом. А онда, од прошле године, инфлација почиње да пада. Из месеца у месец. Са повременим дефлационим „испадима”.

Задовољство, што смо том општем злу некако стали на пут, замениле су, последњих месеци, готово тужбалице. До јуче смо се инфлације клонили као куге и оптуживали економске власти што никако с тим, ипак, економским феноменом, да изађу на крај, а сада нам прети баук дефлације.

На част нам је што се с истом „муком”, према агенцијским извештајима, суочавају земље попут Немачке, Француске, Шпаније, Јапана... И свима је заједничка стрепња од погубног дејства дефлације – општег пада цена који изазива, опет, општи пад тражње, а тиме и привредне активности, јер потрошачи, па и инвеститори, оклевају с куповинама и активностима све у очекивању новог појевтињења. Европа и развијени свет се одиста нађоше у проблему прижељкујући буђење инфлације као весника нове тражње и покретања привредне активности.

Код нас, ма како све било слично, неке ствари, ипак, нису исте. Ми смо и без дефлације и њеног декуражирања купаца већ годинама, не само од 2008, када је званично отпочела још актуелна светска економска криза, у проблему који се може условно назвати – сиротињска инфлација.

Сезонски пад цена хране овог лета, баш као што је то било 2012, када је суша изазвала бујицу поскупљења, која се одразила и на годишњу стопу од 12,2 процента, једини је узрок малаксавања инфлације. Шта то значи?

Да у земљи, у којој домаћинства више од 40 одсто свог месечног кућног буџета троше на храну, зелена пијаца суноврати или повећа инфлацију. Добро је, са становишта, грађана и купаца, с просечном платом од 46.000 и пензијом од 24.318 динара, што цене падају, макар ишле и у дефлацију, али ми можемо да одахнемо, јер још дуго нећемо имати „слатке муке” развијених, пошто смо готово уништили и оно мало индустрије којој је та „пошаст” највећа мука.