Bauk deflacije

Juče Narodna banka Srbije saopšti da je opšti rast cena u našoj zemlji nikada manji u poslednjih pola veka i da je julska inflacija za 0,1 odsto manja nego prethodnog meseca. Ta prvorazredna vest nije, međutim, dobila uvodne sekunde večernjih dnevnika i vesti radio i TV stanica, niti naslovne strane novina. Prošla je gotovo nezapaženo. 

Zašto?

Ova zemlja zna šta je inflacija. Malo je onih, nažalost, koji ne pamte požar hiperinflacije iz 1993. kada su cene porasle 313 miliona procenata za godinu dana, skačući dnevno po 70, a na svaki sat – dva odsto, kako su izračunali statističari. Mi smo, s pravom se može reći, dobro pelcovani istorijskim iskustvom.

Ne tako davno, 2012, imali smo inflaciju od svih 12,2 procenta po kojoj smo bili u „društvu” s Belorusijom. A onda, od prošle godine, inflacija počinje da pada. Iz meseca u mesec. Sa povremenim deflacionim „ispadima”.

Zadovoljstvo, što smo tom opštem zlu nekako stali na put, zamenile su, poslednjih meseci, gotovo tužbalice. Do juče smo se inflacije klonili kao kuge i optuživali ekonomske vlasti što nikako s tim, ipak, ekonomskim fenomenom, da izađu na kraj, a sada nam preti bauk deflacije.

Na čast nam je što se s istom „mukom”, prema agencijskim izveštajima, suočavaju zemlje poput Nemačke, Francuske, Španije, Japana... I svima je zajednička strepnja od pogubnog dejstva deflacije – opšteg pada cena koji izaziva, opet, opšti pad tražnje, a time i privredne aktivnosti, jer potrošači, pa i investitori, oklevaju s kupovinama i aktivnostima sve u očekivanju novog pojevtinjenja. Evropa i razvijeni svet se odista nađoše u problemu priželjkujući buđenje inflacije kao vesnika nove tražnje i pokretanja privredne aktivnosti.

Kod nas, ma kako sve bilo slično, neke stvari, ipak, nisu iste. Mi smo i bez deflacije i njenog dekuražiranja kupaca već godinama, ne samo od 2008, kada je zvanično otpočela još aktuelna svetska ekonomska kriza, u problemu koji se može uslovno nazvati – sirotinjska inflacija.

Sezonski pad cena hrane ovog leta, baš kao što je to bilo 2012, kada je suša izazvala bujicu poskupljenja, koja se odrazila i na godišnju stopu od 12,2 procenta, jedini je uzrok malaksavanja inflacije. Šta to znači?

Da u zemlji, u kojoj domaćinstva više od 40 odsto svog mesečnog kućnog budžeta troše na hranu, zelena pijaca sunovrati ili poveća inflaciju. Dobro je, sa stanovišta, građana i kupaca, s prosečnom platom od 46.000 i penzijom od 24.318 dinara, što cene padaju, makar išle i u deflaciju, ali mi možemo da odahnemo, jer još dugo nećemo imati „slatke muke” razvijenih, pošto smo gotovo uništili i ono malo industrije kojoj je ta „pošast” najveća muka.