Испит за Зјуганова и Жириновског

"Ја остајем комуниста, али позивам левичаре да подрже Правичну Русију и тиме спрече савез Уједињене Русије и Комунистичке партије", каже Иља Пономарјов – предводник комунистичког Фронта омладинске левице – објављујући минулог четвртка да он и његов Фронт замењују страну, а иза себе остављају КПРФ и Зјуганова.

"Савез" Путинове владајуће партије и КПРФ-а је, разуме се, чиста бесмислица. Али, искорак Пономарјова у страну је смислен. Свега три месеца пре управо објављених избора (2. децембра), ово је већ друга комунистичка формација која окреће леђа матици и бежи у табор "правичних" – иза којих је, дабоме, Кремљ. Пре мање од месец дана то је већ учинио и Савез комунистичке омладине. Могло би бити да, уочи одмеравања за Думу, вођа КПРФ-а остаје у борбеном шанцу с прекаљеним "трећепозивцима", али се јуноше опредељују ногама. Вероватно под утиском очекиваних изборних изгледа.

Није, међутим, само Зјуганов у неприлици – мада му је и даље храбро подигнуто чело. У сличном сосу је и десничарски друмски театар Жириновског, ветерана сцене из времена "политичког плурализма" Русије.

С палубе ЛДПР-а "искрцала" су се најпре два њена добротвора милијардера, Керимов и Гуцеријев. Дагестанац (Керимов) пливајући снажним замасима према броду Уједињене Русије, заједно са својих скоро тринаест милијарди долара. Други, ингушки нафтни магнат, преко границе – бежећи пред пореским инспекторима.

Још пре финансијера, пролетос, "шефу" је већ био окренуо леђа Олег Малишкин, бивши главни "бос" његове телесне страже, 2004. истурен као изборна декорација ЛДПР-а, у форми председничког противкандидата Путину. Али прави политички ударац Жириновском је пребег у Правичну Русију Алексија Митрофанова – другорангираног човека партије.

Губици КПРФ-а и ЛДПР-а већ у праскозорје избора, децембра, наговештавају да ове две класичне формације руског "плурализма" ове јесени полажу животни испит. Реформисан је изборни систем. На једној страни, укинута је могућност појединачног кандидовања (за половину, од 450 места у парламенту),  што је истакнутим личностима нудило прилику за победу чак и унутар туђег политичког поља. На другој, уз гласање за партијске листе, подигнут је праг улазног цензуса, с пет на седам одсто добијених гласова – чиме је чврстом метлом рашчишћено поље, на којем више од 30 разноразних формација жели да се утркује.

Путин жели Думу у којој ће имати руску верзију британских лабуриста и конзервативаца. Две партије које ће се у будућности можда и смењивати на трону власти – али чија ће се влада и с мандатом и у сенци увек позивати на "краљицу". То јест Кремљ. Бар док се не промени устав с највећим председничким овлашћењима – а према Путиновим комбинацијама с "наслеђем" на месту председника такав захват не треба искључити. Одлазећи шеф Кремља приклања се визији владања претежно из стабилно устројене Думе и владе репрезента већине, на уштрб тренутно неограничене моћи шефа државе.

Прикладно "стању на терену", избори у децембру не обећавају сензационалности – не рачунајући, разуме се, борбу КПРФ-а и ЛДПР-а за опстанак. Уједињена Русија маршује лако, путем који је раскрчен неокрњеним ауторитетом Путина. Једина парола "уједињених" јесте "Програм Путина", али већ овог тренутка "у врећи" им је између 49 и 59 одсто свих места. То значи и двотрећинска већина за евентуално изгласавање новог устава.