Позориште ме је штитило од живота

ИНТЕРВЈУ
Драмска уметница Ксенија Јовановић са посебним емоцијама прихватила је позив редитеља Стевана Бодроже да у представи "Опасне везе" Кристофера Хемптона, Хајнера Милера, Шодерлоa де Лаклоа тумачи лик маркизе де Мертеј. Премијера се очекује почетком октобра на Сцени "Раша Плаовић" националног театра.
Позоришно васпитање и прва сценска искуства Ксенија Јовановић стекла је у Београдском драмском позоришту, а највећи број улога остварила у Народном позоришту у Београду. Потиче из глумачке породице, играла је Елизабету у Милеровом "Лову на вештице", Крлежину баруницу Кастели у "Господи Глембајевима", леди Магбет у Шекспировом "Магбету"..., а највише жали што није имала прилику да тумачи Федру.

И поред тога што сте у пензији, активно играте на сцени националног театра?

Део мог слободног времена и даље је фокусиран на позориште. Јако ми је значајно и важно што и даље радим. То храбри, и докле год могу физички да издржим, докле год буде посла за мене, наравно да ћу играти. Прихватила сам улогу маркизе де Мертеј јер ме заинтересовао приступ редитеља Стевана Бодроже који је нарушио временски континуитет драме и поделио је на два дела. Уз то, редитељ је на крају додао и трећи део, то је текст Хајнера Милера, који је заправо краћи коментар на оригинални текст. Он је заводљив, циничан, рекла бих постмодернистички и у том трећем делу играм чудну, бизарну и веома стару маркизу. Идеја је врло интересантна, занимљива и ризична. У представи "Опасне везе" маркизу де Мертеј тумаче и Стела Ћетковић и Данијела Кузмановић-Павловић, али из три различита периода тако да немам никакав контакт са њима.

Маркиза де Мертеј је последња у низу хероина коју тумачите на сцени националног театра. Чиме Вас је освојила?

Ту улогу сам играла као млада глумица 70-тих година прошлог века на сцени Народног позоришта у Београду. Тада нисам могла да разумем зашто играмо ту представу. Лик маркизе де Мертеј даје могућност глумици да буде тајновита, духовита, шармантно женствена, опасна, вешт манипулатор туђим животима, па и својим. Имам наду да ће ми животно искуство открити и потврдити све што ми у прошлој представи није било довољно блиско и разумљиво.

Урођени, отмени изглед, чини се, одредио је Ваш репертоар. Нисте играли сељанке, раднице, жене из нижих слојева... Сматрате ли се нетипичном глумицом?

Мој живот се одвијао између позоришта и породице. Нисам имала талента да водим своју каријеру. Нисам имала свог сталног редитеља, свог партнера, свог писца . Такозвани моји редитељи или више нису живи или нису у Београду, није ме било довољно ни у јавности, на пријемима, премијерама, клубовима, бифеима. Када сам била млада чинило ми се да је то изгубљено време. Данас не мислим, тако али је касно да се мењам. Иако ми улоге нису долазиле у поворкама, вратила сам два пута улогу Саре у "Покондиреној тикви" и то таквим редитељима као што су Егон Савин или Јагош Марковић. Чинило ми се да та улога не припада мом глумачком бићу. Вероватно да сам погрешила, али која глумица би то урадила? Хоћу да кажем да се и по томе издвајам од нормалне амбициозности глумица. Можда је то био неки тренутак у животу у којем нешто у себи нисам препознала. За већину својих сценских улога као што је баруница Кастели, леди Магбет, Јокаста, Клитемнестра, Хекуба, Јелена Ћетковић, Жена А у "Три високе жене" имала сам, у делу свог бића, и права питања и праве одговоре. Поштовање људске патње, дивљење према људској снази и храбрости, препознавање зла, смисао за иронично сенчење улоге помогли су ми да освојим и, надам се, обојим те улоге својом персоналношћу.

Мало сте играли комедије, редитељи и публика су Вас више везивали за улоге драмског репертоара. Ипак, Ви сте волели и изазове?

Волела сам изазове , отуда у мом репертоару Даца у "Госпођи министарки", Коваљевска у "Ујежу", Сара Бернар, Констанца у "Дугом животу краља Освалда" Велимира Лукића... Привлачила ме је могућност поигравања игром. Можда је то дуг моме детињству у којем игре није било, можда ме је та жеђ за игром - као вечитим покретачем и одржала на сцени, ево, већ шездесет година. Позориште ме је штитило од живота, али живот није од позоришта. И на једном и на другом плану било је промашаја, неуспеха, разочарања, губитака, али енергија и концентрација коју захтева сцена приморавале су ме да се борим са собом. Тако је позориште у неким данима било мој штит, у другим утеха, у трећим разочарење, у четвртим срећа и радост. Комедија тражи подигнуто унутарње расположење. Мислим да из разних разлога, дубоко личних и искуствених, немам тога довољно у себи; и, када то не препознам у тексту, кад то не инспирише тај део моје личности, тежњу за игром и радошћу игре, за шармантним поигравањем, онда такву улогу не играм. У овом тренутку ми се чини да сам можда погрешила, нарочито када је у питању Егон Савин, што нисам довољно поверовала да ће ме редитељ инспирисати, да ће ме повући, да ће ми додати онај недостатак вере. Мислим да је у томе била моја грешка. Ипак, не предајем се.