Одлазак великог историчара књижевности

У Београду је, у 85. години, преминуо историчар и теоретичар књижевности академик др Предраг Палавестра. Биће сахрањен у суботу, на Новом гробљу у Београду.

Рођен је у Сарај­ев­у 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет, на којем је докторирао 1964. Био је књижевни критичар „Политике”, уредник „Књижевних новина” и часописа „Савременик”. Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду. У два наврата био је председник Међународног ПЕН центра Србије. Био је члан Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског дома Карађорђевића. Дописни члан САНУ постао је 1981, а редовни 1988. Био је секретар Одељења језика и књижевности САНУ.

Главна дела: „Књижевне теме” (1958), „Књижевност Младе Босне” (1965), „Послератна српска књижевност 1945–1970” (1972. књига је прећутана, забрањена, а део тиража је и спаљен), „Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде” (1977), „Критика и авангарда у модерној српској књижевности” (1979), „Скривени песник: Иво Андрић” (1981), „Историја модерне српске књижевности – златно доба 1892–1918” (1986), „Јеврејски писци у српској књижевности” (1998), „Историја српског ПЕН-а” (2006).

Матица српска из Новог Сада објавила је двотомно дело академика Предрага Палавестре, под насловом „Историја српске књижевне критике (1768–2007)”. Ово животно дело академика Палавестре обухвата време од Захарије Орфелина до данашњих дана. Капитално дело, какво немају ни моћније културе од наше, заокружује ранији велики пројекат (објављен у 25 књига) Матице српске и београдског Института за књижевност и уметност. Палавестра прецизно, одмерено и циљано, често оштро и полемично, пише о српским књижевним правцима и њиховим тумачима у протекла два и по века.

У критици, тврдио је Палавестра, никад нисмо заостајали за другим светом. У 18. веку, истовремено с Орфелином и Доситејем, критику су писали Лесинг и Колриџ. Бјелински и Сент-Бев били су савременици Јована Стерије Поповића, Чернишевски нешто старији од Светозара Марковића и Лазе Костића. Богдан Поповић и Јован Скерлић били су савременици Анрија Бергсона, Бенедета Крочеа и Гистава Лансона, Бранко Лазаревић ишао је у корак са Т. С. Елиотом, Албером Тибодеом, Ђерђом Лукачем и Франтишеком Шалдом. Импресионизам, марксизам, формализам и структурализам у критици имали су свуда исте културолошке основе.

Председник Србије,Томислав Николић упутио је јуче телеграм саучешћа породици Предрага Палавестре и САН–у.

Следио је тежње својих великих претходника

МАРКО НЕДИЋ: Академик Предраг Палавестра био је један од најактивнијих и најдоследнијих тумача новије српске књижевности и њеног бурног развоја у 20. веку. Мало је критичара и историчара књижевности из његове и њој ближе генерације који су с тако систематичним односом према историји наше културе и књижевности минулог и нешто ранијег периода приступали њиховој анализи и тумачењу. Његова критичка радозналост, научна ширина и методолошка сигурност потврђују се у двадесетак књига критичко-есејистичке прозе о српским писцима и значајним темама српске књижевности 20. века.

РАДИВОЈЕ МИКИЋ: Предраг Палавестра припадао је оној генерацији српских критичара којима је пало у део да своју делатност започну у тешко време. Али, од почетка свог деловања у српској култури Предраг Палавестра је настојао да следи тежње великих претходника, Зато је, као и они, морао да ради као књижевни критичар, историчар књижевности, писац мемоарско-документарне прозе, уредник и руководилац великих пројеката. Већ у часу његовог одласка, нема сумње да ће студије о књижевности Младе Босне, Димитрију Митриновићу, Иви Андрићу, као и његова „Историја српске књижевности”, остати трајан прилог српској књижевности и култури.

ЈОВАН ДЕЛИЋ: Предраг Палавестра је преминуо на Преображење Господње, тачно на дан на који се пре сто година Церска битка преломила у корист српског оружја. А он је, практично, открио младобосанце, као књижевну и духовну вредност. Он је Димитрија Митриновића видео као претечу српске авангарде. С младобосанцима је био и породично везан. Имао је упорност и дар књижевног историчара, мада је име стекао превасходно као књижевни критичар.

ВАСА ПАВКОВИЋ: Последње године су године убрзаног одласка великих српских писаца, оних који су у другој половини прошлог века успели да српску књижевност ослободе догматских стега и врате је у отворене и слободне токове модернизма. Та борба била је, колико важна, толико и тешка, поготову за њене пионирске носиоце. Међу њима је Предраг Палавестра имао изузетно значајно место и улогу. У овом човеку, што је у нас ретко, сакупили су се у једној личности познавалац и љубитељ модерне књижевности, способан организатор и уредник различитих манифестација и едиција, као и демократски оријентисан интелектуалац.

МИХАЈЛО ПАНТИЋ: Предраг Палавестра је последњи значајни представник оне генерације српских тумача књижевности која се изборила за слободу мишљења и уметничког стварања у идеолошки ригидним друштвеним околностима друге половине 20. века. У његовом богатом опусу посебно се, поред монографија о Иви Андрићу и књижевности Младе Босне, издваја рад на историји српске књижевне критике и систематизацији књижевности доба којем је као учесник, сведок и тумач припадао. Не треба заборавити ни његов допринос обнови Српског ПЕН-а.