Симболи подељеног Крагујевца

Крагујевац – Изузимајући политику, последњих година Крагујевац ништа није тако поделило као две грађевине. Једна је стара оронула кућа у Карађорђевој 36, у којој је средином 19. века, док је овде службовао, живео сликар и песник Ђура Јакшић, друга – Ђурђевдански крст на улазу у град из правца Баточине, подигнут крајем прве деценије 21. века (2010).

Раздвајају их векови, намена им је посве другачија, а и будућност ће им, по свему судећи, бити различита. Спаја их једино име које се везује за њих. (Народско) Ђура и (светачко) Георгије имају исти корен, али ова два верника различитих конфесија (један уметник-боем, други непорочни хришћанин), поделила су Крагујевчане на „за” и „против”, исто онако како је данас у себи располућен дезоријентисани човек модерног доба.

„Зараћене таборе” није лако детерминисати, ни идеолошки, ни културолошки, ни социолошки, јер нису сви „они” који се противе рушењу „Ђурине куће” били против идеје изградње крста, нити су „ови” што су гласали за крст априори били за то да „Ђурина кућа” уступи место једној широј улици, што је, иначе, званичан план овдашње власти, која би, коначно, да реши проблем саобраћајне гужве у центру града. 

Каква се само прашина дигла марта 2010, када је обзнањено да ће (на острву кружног тока на магистралном путу Баточина–Крагујевац) бити подигнут Ђурђевдански крст, са барељефом Св. Георгија коњаника, који копљем убија аждаху.

Неки архитекти су говорили да „то није место за крст”, ЛДП је подсетио на чињеницу да смо „секуларна држава”, СПО се забринуо за „безбедност учесника у саобраћају”, реаговали су и грађани, питајући да ли је новац издвојен за крст могао бити употребљен за неке „прече ствари”, школу, обданиште, спортски терен... Упркос бројним противљењима, превладало је мишљење првих људи града да је реч о симболу хришћанства, који треба да стоји баш на улазу у „слободарски и страдалнички Крагујевац”.

„То место просто вапије да буде обележено”, узвикивао је председник Скупштине града Саша Миленић за говорницом локалног парламента (27. марта 2010, када се предлог нашао на дневном реду), убеђујући одборнике да се „самостајаћи крстови” подижу широм хришћанског света. Наводио је примере из САД, заборављајући, при том, да каже како је у тој земљи забрањено подизање верских обележја на јавним површинама.

Градоначелник Верољуб Стевановић позивао је на „опрост грехова”, сугеришући одборницима да изговарају речи познате молитве: „Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога”.

На то им је реплицирао одборник Владан Вучићевић: „Нема греха који Бог неће опростити. И Савле је, после покајања, постао Павле. Али неприхватљиво је да неко своје грехе окајава трошењем пара пореских обвезника. Градска власт управо то чини”.

Слична расправа водила се и око „Ђурине куће”, а актуелна је и данас, будући да је један предузимач, пре неколико недеља, тик уз кућу почео да зида објекат чија би изградња могла да избрише и оно мало доказа који сведоче да је познати Пречанин, родом из Српске Црње у Банату (Аустроугарска 19. века), извесно време био и Шумадинац.

Што се тиче стручњака, ствар је одвећ јасна: кућа није и не може бити споменик културе (одлука Републичког завода за заштиту споменика културе из 1996). Нема, кажу, ни архитектонску ни историјску вредност, а сећање на сликара и песника, који је у овдашњој Гимназији предавао цртање и краснопис, треба сачувати подизањем скромног спомен-обележја.

Једна од оних која заступа такав став је археолошкиња Славица Ђорђевић из крагујевачког Завода за заштиту споменика културе, помоћница градоначелника за област културне баштине. Историчар Бориша Радовановић из Историјског архива Шумадије, пак, сматра да „Ђурину кућу” треба ревитализовати, а на том фону су и неке неформалне групе које су својевремено сакупиле око 3.000 потписа за петицију против рушење.

Идеја о уклањању куће у којој је Јакшић провео непуне две године, по преласку из Војводине у Србију 1857, први пут је пласирана у јавност 2009. У јеку полемике, маја прошле године, млади уметници окупљени око групе „Зид” одговорили су „герила муралом”, то јест портретом Ђуре Јакшића који је у „Ноћи музеја” 2013. освануо на фасади. Уз поруку: „Није битно шта ће бити, битно је како је до тога дошло”.

А како је до тога дошло? Још пре десетак година, биста „развратника, женскароша и пијандуре” прво је уклоњена из порте цркве на Липару у Доњој Сабанти, наводно због радова на ревитализацији манастирског комплекса у том месту, а онда, пред крај 2007, губи јој се сваки траг. После неколико недеља потраге за несталим Ђ. Ј. (1832–1878), полиција је бисту са ликом познатог покојника пронашла на градској депонији у Јовановцу.

Биста Ђуре Јакшића на Липару постављена је 1936, када су је, како је записано, освештала двојица свештеника. Времена се мењају, људи и вредносни системи, такође. Некима у Цркви данас смета један свештенички син, а бивши комунисти подижу крстове.

Хоће ли један уметник-боем и његов „небески имењак” заувек остати симболи подељеног града или ћемо, можда, схватити да су они само полови јединствене, божанске (земаљске и небеске) природе човека.