Весели и смешни љубавни рингишпил

Венеција, Лидо –И мода филмских тема мења се сваке сезоне. Ове сезоне на Лиду „носи се” Бродвеј, у бојама својих чувених позоришта. Говорим, наравно, о моди коју диктира Холивуд, јер остатак филмског света углавном кроји по шнитовима општечовечанских мука и брига.

На 71. Мостри Бродвеј и бродвејски глумци, захваљујући звучним америчким редитељским именима, наметнули су се као главна тема јер, осим Ињаритуа (у филму „Birdman”), и легендарни Питер Богданович и популарни Бари Левинсон окоснице својих филмских прича такође граде и врте око глумаца на бродвејским позоришним даскама.

Већ знате како je миту о бродвејском позоришту и бродвејским глумцима приступио Алехандро Гонзалес Ињариту, а пробаћу укратко да вам дочарам како је то у филму „Смешна на такав начин” учинио маестро Питер Богданович, помпезно се вративши великом екрану после пуних 13 година. Кроз интервју с дојучерашњом веома траженом, симпатичном и шармантном колгерлом, а сада угледном бродвејском и филмском глумицом, Богданович преплиће и расплиће ионако умршене односе свих својих актера, учесника у стварању једне бродвејске представе и то чини тако да филм током пројекције прате салве смеха док расположење расте до усхићења.

Другим речима, Питер Богданович је направио највеселији филм виђен у последњих неколико година. Симпатичну, окретну, фарсично-заврзламску љубавну комедију „вудиаленовског” стила, којој је тешко одолети, а која, по ритму и атмосфери, највише подсећа на Богдановичев филм „Шта је било, докторе” из 1972. године. „Смешна на тај начин” подсећа и на филмове из седамдесетих. Уз то, ово је и редитељев омаж златној ери Холивуда и лична посвета филмовима Ернста Лубича, остварење са сјајном глумачко-комичарском поделом, коју чине Имоџин Потс, Овен Вилсон, Џенифер Анистон и Рис Иванс.

Ал Пачино у филму „Унижење” Барија Левинсона

И док је Богданович своју јунакињу до бродвејског звезданог неба (на крају и до нове љубави у лику и телу Квентина Тарантина и нове, филмске каријере) довео преко кревета редитеља и писца, Бери Левинсон у филму „Унижење” (рађен према роману Филипа Рота) свог остарелог бродвејског глумца, у животној и професионалној кризи, води до дна живота и каријере и опет диже – у безвременост. Левинсонов филм је сатирична црна комедија, а његов јунак славни бродвејски јунак Сајмон Акслер који се суочава са психолошким проблемима и децембром свог живота, у који напрасно ступа много млађа (хомосексуална) жена и рађа се закаснела љубав. Главни јунак је лик са обе позоришне маске на лицу. И маском комедије и маском трагедије. Тог и таквог јунака тумачи Ал Пачино у једној од својих најмаестралније одиграних улога.

Филмови Богдановича и Левинсона приказују се у главном програму, ван конкуренције, где је јуче приказано и дугоочекивано дело „Разговори с Боговима”, филмски омнибус о религијама настао према идеји и на иницијативу мексичког писца, сценаристе и редитеља Гиљерма Аријаге, а према тематској обради славног перуанског писца Хорхе Марија Варгаса Љосе. Девет кратких играних филмова у омнибусу, у којима се дају неки од суштинских одговора на тему односа човека према религији, потписују славна редитељска имена. Ворвик Торнтон (Аустралија) бави се абориџинском спиритуалношћу, Мира Наир (Индија) хиндуизмом, Амос Гитаи (Израел) јудаизмом, Бахман Гобади (курдски део Ирана) исламом, Алекс де ла Иглесија (Шпанија) католицизмом, Хектор Бабенко (Бразил) умбандом, Хидео Накада (Јапан) шинту будизмом. Емир Кустурица (Србија) у кратком играном филму „Наш живот”, у којем је и главни глумац (сценарио је писао заједно с ћерком Дуњом), гледаоцима предочава православље, кроз мучеништво и свакодневно жртвовање...

Овај омнибус, који је као целина успешан и квалитетан филм, завршава се филмском причом Гиљерма Аријаге (Мексико) која говори о атеизму. И на реалистичан, али и на фантазмагоричан начин, јер је бог, изјављујући да је уморан од људи и њихових злодела спрам природе и животиња, на крају филма заплакао крвавим сузама...

У програму такмичарских филмова виђена је модерна бајка о моћи, врло добар филм „Председник” Мохсена Макхмалбафа, допадљив „Цена славе” француског редитеља Гзавијеа Бовоа („О боговима и људима”) у којем је главни јунак сиромашни имигрант Арапин, који је са својим пријатељем одлучио да у Швајцарској украде ковчег тек преминулог Чарлија Чаплина и реалистичка калабријска крими-драма „Црне душе” Франческа Мунзија, у којем се, без глорификације и атракције, урања у породични живот и односе припадника калабријске мафије.

У такмичарском програму „Хоризонти” виђен је и хрватски филм „Таква су правила” Огњена Свиличића, с Емиром Хаџихафизбеговићем и Јасном Жалицом у главним улогама. Реч је о редитељски једноставном, такозваном минималистичком филму, с јаком и потресном причом о малим, обичним људима који изненада остају без сина јединца. И овог пута спремна сам да тврдим да је Свиличић много бољи сценариста него што је редитељ.

Данас ће публика Венецијанског фестивала на Лиду још једном видети Ал Пачина. Овог пута у филму „Манглехорн” Дејвида Гордона Грина, у којем је Пачино потписан и као продуцент.