Европи не треба ратовање

Гдањск – По­че­так Дру­гог свет­ског ра­та на ју­че­ра­шњи дан пре 75 го­ди­на по­ка­зу­је за­што Евро­па са­да мо­ра да окон­ча рат у Укра­ји­ни, из­ја­вио је ју­че пољ­ски пре­ми­јер До­налд Туск. Пре­ми­јер Туск, ко­га су ли­де­ри ЕУ иза­бра­ли за сле­де­ћег пред­сед­ни­ка Европ­ског са­ве­та, го­во­рио је на по­лу­о­стр­ву Ве­стер­пла­те на бал­тич­кој оба­ли, где су 1. сеп­тем­бра 1939. го­ди­не ис­па­ље­ни пр­ви хи­ци у Дру­гом свет­ском ра­ту са на­ци­стич­ког не­мач­ког рат­ног бро­да.

Две не­де­ље ка­сни­је, со­вјет­ска ар­ми­ја је из­вр­ши­ла ин­ва­зи­ју са ис­то­ка, на осно­ву спо­ра­зу­ма Мо­скве и Не­мач­ке о по­де­ли Пољ­ске.

Усле­ди­ло је ви­ше од пет го­ди­на су­ро­вог свет­ског ра­та, у ко­ме је стра­да­ло ви­ше де­се­ти­на ми­ли­о­на љу­ди. „Ка­да да­нас по­сма­тра­мо укра­јин­ску тра­ге­ди­ју, рат (јер је то пра­ва реч ко­ју тре­ба да ко­ри­сти­мо) на ис­то­ку на­шег кон­ти­нен­та, зна­мо да се сеп­тем­бар из 1939. не сме по­но­ви­ти”, по­ру­чио је Туск.
Он је ка­зао да по­у­ке ко­је Евро­па тре­ба да на­у­чи из сво­је про­шло­сти „не сме­ју би­ти лек­ци­ја на­ив­ног оп­ти­ми­зма” за­то што без­бед­ност кон­ти­нен­та зах­те­ва „хра­брост, ма­шту и од­луч­ну ак­ци­ју”, пре­но­си АП.

Европ­ска без­бед­ност у су­о­ча­ва­њу са ору­жа­ним су­ко­би­ма би­ће глав­на те­ма са­ми­та НА­ТО ко­ји у че­твр­так по­чи­ње у Вел­су. Због сво­је бол­не исто­ри­је, Пољ­ска и бал­тич­ке зе­мље тра­же трај­но при­су­ство вој­ни­ка НА­ТО на њи­хо­вој те­ри­то­ри­ји.

***

На ју­че­ра­шњи дан, пре 75 го­ди­на, 1. сеп­тем­бра 1939, на­па­дом Не­мач­ке на Пољ­ску за­по­чео је нај­ве­ћи ору­жа­ни су­коб у исто­ри­ји чо­ве­чан­ства – Дру­ги свет­ски рат. Адолф Хи­тлер, ко­ји је 1933. по­стао не­мач­ки кан­це­лар, од по­чет­ка сво­је вла­да­ви­не при­пре­мао је рат и ре­ви­зи­ју Вер­сај­ског спо­ра­зу­ма, ко­јим је Не­мач­ка, као је­ди­на од­го­вор­на за Пр­ви свет­ски рат, би­ла осу­ђе­на на пре­да­ју де­ло­ва сво­је те­ри­то­ри­је, на раз­о­ру­жа­ње и пла­ћа­ње од­ште­те по­бед­нич­ким си­ла­ма. Пре­ма ре­чи­ма Кла­у­са Хе­сеа, на­уч­ног са­рад­ни­ка у до­ку­мен­та­ци­о­ном цен­тру „То­по­гра­фи­ја те­ро­ра” у Бер­ли­ну, рат ни­је био из­не­на­дан, као што се че­сто на­во­ди, пре­но­си „Дој­че ве­ле”. „Хи­тлер је од пре­у­зи­ма­ња вла­сти 1933. све при­пре­мао за рат. Од тог тре­нут­ка све је слу­жи­ло ре­ви­зи­ји ми­ров­ног по­рет­ка ка­кав је до­го­во­рен у Вер­са­ју, све је слу­жи­ло за по­вра­так хе­ге­мо­ни­је у Евро­пи кроз Ве­ли­ку Не­мач­ку, све је би­ло пот­чи­ње­но ства­ра­њу ве­ли­ког европ­ског при­вред­ног про­сто­ра ко­ји би Не­мач­кој омо­гу­ћио исто­риј­ски ве­ли­ки рат у Евро­пи, ко­ји би мо­гао и ду­же да по­тра­је.”

Го­ди­не 1938. Хи­тлер је анек­ти­рао род­ну Аустри­ју и од­мах по­том за­пре­тио Че­хо­сло­вач­кој због та­мо­шње не­мач­ке на­ци­о­нал­не ма­њи­не, ко­ја је, на­вод­но, би­ла дис­кри­ми­ни­са­на. Бри­тан­ски и фран­цу­ски по­ли­ти­ча­ри за­зи­ра­ли су од но­вог ра­та и по­ку­ша­ли су по­ли­ти­ком усту­па­ка да спре­че но­ви ору­жа­ни су­коб. На­да­ли су се да ће би­ти ми­ра ако Хи­тле­ру да­ју оно што он сма­тра сво­јим на­ци­о­нал­ним пра­вом.

Та­ко је Мин­хен­ским спо­ра­зу­мом Не­мач­ка до­би­ла Су­дет­ско под­руч­је у Че­хо­сло­вач­кој, где је жи­ве­ла ве­ћи­на Не­ма­ца. Мно­ги исто­ри­ча­ри сма­тра­ју да је то би­ла гре­шка: „Чем­бер­лен, та­да­шњи бри­тан­ски пре­ми­јер, пу­стио је Хи­тле­ра с чи­та­вим ни­зом те­ри­то­ри­јал­них усту­па­ка да би из­бе­гао рат”, сма­тра исто­ри­чар Ен­то­ни Би­вор. Ве­ли­ко је пи­та­ње шта би би­ло да је већ та­да пре­ми­јер био Вин­стон Чер­чил, про­тив­ник по­пу­стљи­ве по­ли­ти­ке пре­ма Хи­тле­ру. „Да ли су Бри­тан­ци и Фран­цу­зи у сеп­тем­бру 1939. би­ли у сна­жни­јој по­зи­ци­ји од не­мач­ке вој­ске? На то ни­кад не­ће­мо до­би­ти од­го­вор”, сма­тра Би­вор.

Од 1938. го­ди­не и у Не­мач­кој је по­чео да се ши­ри страх од но­вог ра­та, сма­тра Хе­се. „Мо­гло је да се прет­по­ста­ви да ова­кав раз­вој Не­мач­ке у Евро­пи ту зе­мљу, од по­ра­же­не зе­мље, пре­тва­ра у ве­ле­си­лу и да то не мо­же да про­ђе без опа­сно­сти за но­ви рат.”
Спо­ра­зум из Мин­хе­на на­ци­стич­ка про­па­ган­да је сла­ви­ла као „огро­ман успех ми­ров­не по­ли­ти­ке Хи­тле­ра”, али фи­рер је и да­ље бе­снео: хтео је но­ви рат.

По­сле „блиц­кри­га”, му­ње­ви­тог ра­та у Пољ­ској, Не­мач­ка је на­ред­не го­ди­не, ко­ри­сте­ћи исти на­чин ра­то­ва­ња, оку­пи­ра­ла Дан­ску, Нор­ве­шку, Бел­ги­ју, Хо­лан­ди­ју, Лук­сем­бург и Фран­цу­ску. Иду­ће, 1941. го­ди­не, Не­мач­ка је оку­пи­ра­ла Ју­го­сла­ви­ју, отво­ри­ла фронт у се­вер­ној Афри­ци и за­по­че­ла на­пад на Со­вјет­ски Са­вез, а исте го­ди­не у рат су ушле и САД, што је био по­че­так кра­ја Хи­тле­ро­вих осва­ја­ња.
Дру­ги свет­ски рат по­тра­јао је до 1945. го­ди­не, у ње­му је по­ги­ну­ло 60 ми­ли­о­на љу­ди, на­ци­сти су уби­ли шест ми­ли­о­на Је­вре­ја, а за Ен­то­ни­ја Би­во­ра овај рат је „нај­ве­ћа ка­та­стро­фа у исто­ри­ји чо­ве­чан­ства”.

На стра­ни на­ци­стич­ке Не­мач­ке ра­то­ва­ли су Ја­пан и фа­ши­стич­ка Ита­ли­ја, чи­не­ћи пакт Си­ла осо­ви­не, ко­ји­ма су при­шле Бу­гар­ска, Ма­ђар­ска, Ру­му­ни­ја и Не­за­ви­сна Др­жа­ва Хр­ват­ска. На дру­гој стра­ни ра­то­ва­ли су Со­вјет­ски Са­вез и са­ве­знич­ке си­ле: САД, Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја и Фран­цу­ска.
Рат у Евро­пи окон­чан је ка­пи­ту­ла­ци­јом Не­мач­ке, 8. ма­ја 1945. го­ди­не, а крај ра­та озна­чи­ла је ка­пи­ту­ла­ци­ја Ја­па­на, 2. сеп­тем­бра исте го­ди­не, по­што су САД ба­ци­ле две атом­ске бом­бе на ту зе­мљу. Ре­зул­та­ти Дру­гог свет­ског ра­та, по­ред огром­них жр­та­ва и ра­за­ра­ња, би­ли су бло­ков­ска по­де­ла све­та и хлад­ни рат, ко­ји су по­тра­ја­ли на­ред­них 45 го­ди­на.