Поен за државу

Држава је у скандалу због новобеоградских „смрдљивих зграда” досад дала више аутоголова него фудбалери „Нефчија” кад су играли са „Партизаном”, али је најзад уписала и један поен. Министарство грађевинарства је натерало Грађевинску дирекцију Србије да обезбеди смештај за 220 угрожених породица док се њихови домови у Улици Милеве Марић-Ајнштајн не санирају од отровног фенола. Нудила је Дирекција и раније да плати пресељење, али је давала премало новца. Сада се досетила како да не да ништа – предложила је 500 празних станова у још једном насељу које је изградила, вождовачком „Степи Степановићу”, где никакву кирију не мора да плаћа.

„Степа” станарима не одговара пошто им деца иду у новобеоградске вртиће и школе. Но, колико год им то било незгодно, тамо их барем неће тровати зидови. И „Инфостан” у „Степи” кошта колико и у њиховом насељу. Имају разлога да прихвате понуду.

Штета само што се тог решења дирекција није сетила пре него што јој је министарство „заврнуло руку”. У међувремену су многе од 220 породица већ изнајмиле станове и дале депозите. Намучиле су се да нађу било какав кров над главом јер су их станодавци одбијали, плашећи се да су заразни. Избеглице добијају смештај зато што потичу из крајева погођених природним катастрофама. Ове наше „избеглице”, да би нашле уточиште, морале су да крију да се спасавају од „еколошке катастрофе” у својим домовима.

Још боље би било да је Дирекција открила која материја из зидова испушта фенол. Окривила је оплатол, премаз фирме „Екосекунд”, на који је оправдано сумњати, али има и других материја које би требало испитати. Уместо тога, Дирекција је одлучила да се „клади” на оплатол, па тражи начин санације зграда само од тог премаза. Ако оплатол није извор испарења, драгоцено време ће бити изгубљено.

Наопачке поступа и министарство. Оно је „смрдљивим зградама” издало употребну дозволу. Да није, сад не би морало да посредује између Дирекције и станара.

Добар пример за угледање је Емир Омановић, из фирме „Емоградња”, која је такође подигла једну „смрдљиву зграду” на Врачару. За разлику од државе, он је све обелоданио пре него што су стигли купци.

Можда после овога и Дирекција постане „токсична”. Досад смо мислили да се поверења не може имати само у приватне инвеститоре. Испало је да ни стан који је направила држава не мора бити добар.

Решење се можда крије у руској „Сбербанци”. У њој се, уз стамбени кредит, може добити и мачка. Према руској традицији, у кући чији праг прва пређе мачка живеће се срећно.

У нашој варијанти, можда би уместо мачке уз стамбене кредите требало делити и лептире, врсту осетљиву на поремећаје екосистема. Ако се они задрже у новом стану – и људи могу да уђу.