Poen za državu

Država je u skandalu zbog novobeogradskih „smrdljivih zgrada” dosad dala više autogolova nego fudbaleri „Nefčija” kad su igrali sa „Partizanom”, ali je najzad upisala i jedan poen. Ministarstvo građevinarstva je nateralo Građevinsku direkciju Srbije da obezbedi smeštaj za 220 ugroženih porodica dok se njihovi domovi u Ulici Mileve Marić-Ajnštajn ne saniraju od otrovnog fenola. Nudila je Direkcija i ranije da plati preseljenje, ali je davala premalo novca. Sada se dosetila kako da ne da ništa – predložila je 500 praznih stanova u još jednom naselju koje je izgradila, voždovačkom „Stepi Stepanoviću”, gde nikakvu kiriju ne mora da plaća.

„Stepa” stanarima ne odgovara pošto im deca idu u novobeogradske vrtiće i škole. No, koliko god im to bilo nezgodno, tamo ih barem neće trovati zidovi. I „Infostan” u „Stepi” košta koliko i u njihovom naselju. Imaju razloga da prihvate ponudu.

Šteta samo što se tog rešenja direkcija nije setila pre nego što joj je ministarstvo „zavrnulo ruku”. U međuvremenu su mnoge od 220 porodica već iznajmile stanove i dale depozite. Namučile su se da nađu bilo kakav krov nad glavom jer su ih stanodavci odbijali, plašeći se da su zarazni. Izbeglice dobijaju smeštaj zato što potiču iz krajeva pogođenih prirodnim katastrofama. Ove naše „izbeglice”, da bi našle utočište, morale su da kriju da se spasavaju od „ekološke katastrofe” u svojim domovima.

Još bolje bi bilo da je Direkcija otkrila koja materija iz zidova ispušta fenol. Okrivila je oplatol, premaz firme „Ekosekund”, na koji je opravdano sumnjati, ali ima i drugih materija koje bi trebalo ispitati. Umesto toga, Direkcija je odlučila da se „kladi” na oplatol, pa traži način sanacije zgrada samo od tog premaza. Ako oplatol nije izvor isparenja, dragoceno vreme će biti izgubljeno.

Naopačke postupa i ministarstvo. Ono je „smrdljivim zgradama” izdalo upotrebnu dozvolu. Da nije, sad ne bi moralo da posreduje između Direkcije i stanara.

Dobar primer za ugledanje je Emir Omanović, iz firme „Emogradnja”, koja je takođe podigla jednu „smrdljivu zgradu” na Vračaru. Za razliku od države, on je sve obelodanio pre nego što su stigli kupci.

Možda posle ovoga i Direkcija postane „toksična”. Dosad smo mislili da se poverenja ne može imati samo u privatne investitore. Ispalo je da ni stan koji je napravila država ne mora biti dobar.

Rešenje se možda krije u ruskoj „Sberbanci”. U njoj se, uz stambeni kredit, može dobiti i mačka. Prema ruskoj tradiciji, u kući čiji prag prva pređe mačka živeće se srećno.

U našoj varijanti, možda bi umesto mačke uz stambene kredite trebalo deliti i leptire, vrstu osetljivu na poremećaje ekosistema. Ako se oni zadrže u novom stanu – i ljudi mogu da uđu.