Виртуелна срећа на Октобарском салону

Ако вам је изузетно стало до приватности онда је „снепчет” за вас. Ова популарна апликација за мобилне телефоне комуникацију своди на писање и брисање – свака послата порука (текст, фотографија, видео) нестаје неколико секунди након што је онај коме је послата прими. Док поруку не отвори, прималац је види у шифрованом облику. И не само то. Како тврде аутори апликације – никакав траг о обављеној комуникацији не постоји, ни на телефонима, ни на мрежи, нигде.

Николасу Шафхаузену, директору „Кунстхале” у Бечу и његовој сарадници Ванеси Милер управо је „снепчет”, уз комплетан феномен друштвених мрежа, послужио као инспирација за овогодишњи концепт Октобарског салона, који почиње 19. септембра а чији су њих двоје кустоси. Под слоганом „Ствари које нестају” обједињено је неколико идеја – живот у виртуелном свету и његова историчност, судбина дигиталне фотографије, историјска амнезија, опседнут садашњим тренутком, политичким питањима...

У здању у Ресавској улици (некадашња Војна штампарија која је додељена Музеју града Београда), у којем ће се одвијати једна од најзначајнијих наших манифестација у области визуелних уметности, излагаће 32 уметника, домаћих и страних, при чему је 18 домаћих одабрано након конкурса, на који се јавило њих 270. Зграда је подигнута 1899. и напуштена после неколико година, а представљала је модернизовано лице овог дела Београда крајем 19. и почетком 20. века. Уз површину већу од 3.600 квадратних метара и своју историју, она, по Шафхаузену и Милеровој, пружа идеалне услове за изложбу која спаја садашњост и прошлост. Роџер Бундшу, архитеката из Берлина, бавиће се архитектуром поставке.

„Политика” је имала увид у неколико ауторских идеја које су одабране за излагање. Ана Адамовић у инсталацији „Хор” бави се перформативним карактером фотографског медија, кроз који анализира тоталитарне идеологије, култ личности али и улогу коју деца играју у креирању одређене слике стварности. Кроз макету непостојећег града „Нови град”, чије су зграде постојале али су након градње намерно срушене зарад преиспитивања нових урбанистичких технологија (при чему су се концепти мењали онако како су се мењали друштвени системи), Душица Дражић анализира етику урбаних трансформација широм света. Посебан акценат ставља на пропуштени потенцијал онога што је срушено и што је нестало. Видео инсталација Драгане Жаревац „Срећа која нестаје”, настала је од материјала на „Јутјуб” мрежи. Кроз анализу видео римејкова спота песме „Happy” Фарела Вилијамса, међу којима је и снимак шест младих људи из Техерана, који су због њихове верзије спота ухапшени, а хтели су да укажу на своје услове живота, она подсећа на разочарање, фрустрацију, бес, страх – скривене иза радосних нота.

Према речима кустоског пара, уметници су, свако на свој начин, изузетно маштовито одговорили на тему која им је задата, при чему је „снепчет”, као метафора која се односи на судбину слике и текста у дигиталној ери и на сећање, као облик колективне меморије, послужио својој сврси.

– Данас, када на мрежи и социјалним медијима постоји прегршт фотографија и фајлова, наше поверење у визуелно није више толико снажно као што је било раније. Многи радови које ће публика моћи да види зато полазиште имају у сликама из прошлости, у архивама или приватним колекцијама а исходиште у њиховој реактивацији и проналажењу новог контекста у који се могу сместити. Неки уметници тематизују и визуелну амнезију, односно губитак визуелне меморије услед милиона фотографија које настају сваки дан. Постоји и доста критичких осврта, озбиљних истраживања али и узбудљивих нових наратива, насталих на основу фотографија за које смо мислили да су изгубљене – појашњава Ванеса Милер.

Како је најавио Шафхаузен, Горан Петровић, кустос из Брисела, директор Кран филм колектива (Брисел/Копенхаген) уређиваће филмски програм као део пратећег програма салона док ће током трајања манифестације у Бечу бити организовани догађаји у чијем ће средишту бити смотра која се одржава у Београду.