Испуњен завет ужичког учитеља

Ужи­це – У Ве­ли­ком ра­ту отаџ­би­ну Ср­би­ју мно­ги су оруж­јем бра­ни­ли, а са­мо рет­ки то рат­но до­ба пе­ром опи­си­ва­ли. Јед­ном днев­нич­ком за­пи­су из тог вре­ме­на, нео­бич­ном за та­кве при­ли­ке, ва­ља­ло је да че­ка без­ма­ло цео век да би се у књи­гу пре­то­чио и до чи­та­ла­ца до­шао.

Са­да, кад је пред јав­но­шћу овај „Днев­ник“ Је­вре­ма Ча­ка­ре­ви­ћа, не­гда­шњег учи­те­ља ужич­ког ко­ји је од 1859. до 1939. го­ди­не жи­вео, тим штам­па­њем же­ља пи­шче­ва је ис­пу­ње­на. Да се она оства­ри по­бри­ну­ли су се Је­вре­мо­ви уну­ци: Не­да и Мла­ден Ча­ка­ре­ви­ћи и Љу­би­ша Ја­њић, те при­ре­ђи­вач ове упра­во об­ја­вље­не књи­ге Ми­ло­рад Искрин, по­зна­ти ужич­ки исто­ри­чар.
Је­вре­ма Ча­ка­ре­ви­ћа, углед­ног учи­те­ља и да­ро­ви­тог пи­сца, оца де­ве­то­ро де­це, зби­ва­ња Ве­ли­ког ра­та од­ве­ла су да­ле­ко од ужич­ког кра­ја. У већ по­зним го­ди­на­ма кре­нуо је с ко­ло­ном срп­ске вој­ске ка ју­гу, про­шао ал­бан­ску гол­го­ту, па је из Дра­ча са срп­ским ђа­ци­ма упу­ћен у Фран­цу­ску. По­шав­ши из Ср­би­је, но­вем­бра 1915, по­чео је уред­но да во­ди днев­нич­ке бе­ле­шке, с на­ме­ром да до­жи­вље­но за­пи­су­је све до по­врат­ка у отаџ­би­ну.

Од укуп­но че­ти­ри, са­чу­ва­не су три све­ске Је­вре­мо­вих за­пи­са (пр­ва, о пре­ла­ску Ал­ба­ни­је и пу­ту у Фран­цу­ску, не­где је из­гу­бље­на). До де­та­ља, на­род­ним је­зи­ком пи­са­не, при­ка­зу­ју пе­ри­од ње­го­вог бо­рав­ка у из­бе­гли­штву у Фран­цу­ској, од кра­ја 1916. до за­вр­шет­ка ра­та 1918. го­ди­не. А с ја­сно ис­пи­са­ном же­љом ауто­ра да днев­ник угле­да све­тлост да­на: „Ја сам то­ли­ко упра­во чу­да ви­део да ми на­вр­ло све у гла­ву, па не знам шта ћу пре да на­пи­шем, већ ћу без ре­да пи­са­ти шта ми до­ђе до ума. Па ако да­де Бог те се вра­тим у Ср­би­ју он­да ћу сре­ђи­ва­ти, ако ли не до­ђем он­да нек сре­де мој си­но­ви и штам­па­ју књи­жи­цу за наш на­род“, пи­сао је тих рат­них го­ди­на овај учи­тељ, ко­ји се у отаџ­би­ну по­сле ра­та вра­тио, али ни­је до­че­као да књи­га од днев­ни­ка по­ста­не. То ће се, за­слу­гом уну­ка, тек 2014. го­ди­не до­го­ди­ти.

У са­чу­ва­ним Је­вре­мо­вим за­пи­си­ма са­мо фраг­мен­тар­но чи­та­ју се рат­на стра­да­ња кроз ко­ја је про­шао, а нај­ве­ћи део днев­ни­ка је из сва­ко­дне­ви­це жи­во­та у Фран­цу­ској. И то с ни­зом за­па­жа­ња о оно­ме ка­ко жи­ве љу­ди у тој раз­ви­је­ној зе­мљи, да би ње­на ис­ку­ства у та­да за­о­ста­лој Ср­би­ји мо­гла да се при­ме­не. Пи­ше он са Кор­зи­ке, из Ни­це и Па­ри­за о све­му, за­ни­мљи­во и пит­ко, као пре­по­ру­ку свом на­ро­ду: од то­га ка­ко Фран­цуз об­ра­ђу­је ви­но­град да му до­бро ра­ђа, у ко­је до­ба за­се­ја­ва жи­то и по­вр­ће, ко­ли­ко и шта је­де, ка­ко хра­ни сви­ње, шта чи­ни да му се ов­це јаг­ње два пу­та у го­ди­ни, кад и ка­ко се ку­па, ка­ко пар­ко­ве уре­ђу­је, па и о спре­ма­њу је­ла и по­сла­сти­ца, свад­бе­ним оби­ча­ји­ма, мо­ра­лу раз­ви­је­ног све­та, град­њи ку­ћа и ку­па­ти­ла, ку­ли на чи­јем вр­ху је бе­жич­на те­ле­гра­фи­ја и сва­че­му дру­гом.

„Ја сам чо­век прак­ти­чан, склон да што очи­ма ви­дим то и ру­ка­ма ство­рим, што се ти­че по­љо­при­вре­де, не­ких за­на­та, оно­га што на­шем се­ља­ку тре­ба. То је код ме­не оту­да што сам још од­ма­ле­на те ства­ри во­лео и ра­дио. Са­мо сам ра­дио при­ми­тив­но, а тре­ба уса­вр­ша­ва­ти, ра­ди­ти на бо­љи, леп­ши и лак­ши на­чин. И оно што је згод­но и по­год­но за наш за­ви­чај, то у на­род тре­ба пре­не­ти“, пи­ше Ча­ка­ре­вић.

Кад је јед­ном код фран­цу­ске по­ро­ди­це ру­чао ово је за­пи­сао: „Ко­ли­ко су ти љу­ди уме­ре­ни у је­лу, ја бих се смео по­у­зда­ти да би с јед­ним Ужи­ча­ни­ном, па би­ло ко­јим, по­јео сва ова је­ла о јед­ном обро­ку што смо ов­де сво ше­сто­ро ру­ча­ли. И се­тих се Ње­го­ша: ’По три уре ли­жи до­клен ру­чај’, ама Ње­го­ша осра­мо­ти ње­го­во пле­ме“, пи­ше Је­врем. Гле­дао је па­жњу Фран­цу­за пре­ма пси­ма, чу­дио се ка­ко „те­сте­ра стру­же ка­мен“ и трам­вај елек­трич­ни иде ду­плим ко­ло­се­ком, при­ме­тио да ви­но пи­ју с во­дом али „пи­ја­на Кор­зи­кан­ца за се­дам ме­се­ци ни­сам ви­део“.

За сво­је су­на­род­ни­ке Ср­бе из те др­жа­ве је 1917. за­пи­си­вао ка­ко су све ули­це у Ни­ци ас­фал­ти­ра­не и да је „фран­цу­ски ко­чи­јаш чист као код нас чи­нов­ник. Чак и ко­пи­ту коњ­ску на­ма­же цр­ном бо­јом, а ја не­ћу сво­ју шти­клу да офик­сам“. Али умео је оштро и да кри­ти­ку­је по­је­ди­не Фран­цу­зе тр­гов­це спрем­не и да од њих Ср­ба из­бе­гли­ца узму „цр­но ис­под нок­та“, за­тим њи­хо­ве „под­ва­ла­џи­је за ви­но“ ко­је са­мо не­што му­ља­ју и пре­си­па­ју, пре­те­ра­ну ште­дљи­вост „ка­кву ни код Цин­ца­ра ви­део ни­сам“, спрем­ност на пре­ва­ре и ла­жи да би до нов­ца до­шли („за мар­јаш би се уби­ли“), кат­кад и без­о­се­ћај­ност за пат­ње дру­гих...

При­ре­ђи­вач Ми­ло­рад Искрин је за­др­жао стил­ско-је­зич­ке осо­бе­но­сти Ча­ка­ре­ви­ће­вог ру­ко­пи­са, на­во­де­ћи да се са вре­мен­ске дис­тан­це од јед­ног ве­ка овај днев­ник чи­та као шти­во у ко­ме се не бе­ле­же круп­ни до­га­ђа­ји, већ ни­зом де­та­ља при­ка­зу­је сва­ко­днев­ни жи­вот зе­мље ко­ја је би­ла на ви­шем еко­ном­ском и кул­тур­ном ни­воу. – Из за­пи­са се ви­ди ка­ко су на­ши љу­ди још пре јед­ног ве­ка упо­зна­ва­ли уме­ћа и ка­рак­тер стра­на­ца те то по­ре­ди­ли с на­шим по­себ­но­сти­ма, што се ни да­нас ни­је бит­ни­је из­ме­ни­ло – ка­же Искрин.