Правда за Хандкеа

Магичности филма „Небо над Берлином” ванвременски састојак вероватно даје онај мајсторски спој поезије и покретних слика који се изродио из сарадње Вима Вендерса и Петера Хандкеа. Данас скоро да нема човека који би овом филму оспорио култни статус, а његово величање (баш као и града у који је радња смештена) постало је обавезан део хипстерске супкултуре.

У исто време Петер Хандке је поново на стубу срама, а његово име на Западу и даље није у моди.

Не тврдим да уметника по природи ствари нико не сме да сумњичи за  ниске пориве какво је подстрекавање мржње или нетрпељивости.

Ипак, оно што деценијама чине Петеру Хандкеу, и што му је пре неколико дана поново учињено у Ослу, кривотворење је стварности и клеветање без основа.

Оптуживање аустријског писца, овогодишњег лауреата Ибзенове награде, да је негатор геноцида и апологета српских злочина пре је показатељ огромног незнања него оправдани крик против злочестог писца.

У демократској Норвешкој која баштини вероватно најбоље што демократија једном друштву може да пружи, Хандкеа је део јавности проказао као човека који је у распаду бивше Југославије „стао на страну српских крволока”.

Каква бесмислица.

За разумевање трагикомичности ситуације у којој се нашао у Норвешкој, потребно је режисерским резом вратити слику неколико година уназад када је Хандке у Немачкој добио Хајнеову награду. И тада су многи скочили да му оспоре достојност да понесе престижно признање. За разлику од Ибзенове, Хандкеу је фарсичним током догађаја Хајнеова награда одузета. Тада је као јавни одговор свим који му оспоравају честитост у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу” објавио текст „Шта нисам рекао”. 

„Никада нисам порицао ниједан од масакра у југословенским ратовима 1991–1995, нити га релативизовао, нити оправдавао, а камоли одобравао”, пише Хандке и позива да се „реч по реч” прочита све што је написао о Југославији.

За разлику од Немачке у Норвешкој је, поред харанге дела јавности, ипак видљивија подршка интелектуалаца оклеветаном колеги. Један норвешки песник чак упозорава да би „било ужасно да није постојао један такав Хандкеов глас против демонизације” Срба у западном јавном мњењу.

Два остварења којима је јасно показао да намерава да плива против доминантне матрице о балканским братоубилачким конфликтима су „Опроштај сањара од Девете земље” и „Правда за Србију”.

Одбијајући да се приклони упрошћеној слици о ексклузивности српске кривице Хандке није учинио услугу само једном народу. Учинио је услугу целом човечанству.