О гадовима

Ових дана „Политика” извештава да је дошло време да и Ужичани коначно досањају сан о једној страној инвестицији на свом подручју. Треба да се отвори нова индустријска зона. Лепо. У овом прилогу неће бити речи о томе да радници разних квалификација у новим погонима стојећи за линијом осам сати раде за непуних 200 евра и да им се бележи сваки одлазак у тоалет. Нећемо кукати над незаштићеним новим пролетаријатом, који је привремено запослен и несигуран јер нема довољно материјалних средстава за живот, па мора да ради било какав посао да би преживео.

Реч је о нечем другом. О ономе о чему је Мајаковски некада певао: „За хероје свако хвале има,/данас хоћу нешто о гадовима.” О томе ко и зашто долази да нам „помогне”. Чим синдикати и остаци левице данас у ЕУ запрете крупном капиталу социјалном правдом (порез, бесплатно лечење и образовање), овај се сели ка периферији. То у земљама центра смањује број радних места, диже незапосленост, смањује раст, спорије се пуни буџет државе и расте број апстинената на изборима. У исто време расту ауторитарност, етноцентризам и ксенофобија и јачају десничарске партије. У савременом казино-банкарском капитализму буџет држава зависи од крупних банака.

Због глобализације и сталне претње капитала да ће пребацити инвестиције у иностранство слабе и синдикати. Крупни капитал прети измештањем радних места на периферију чиме дерегулише тржиште рада и слаби социјалдемократске партије. Социјалдемократија све мање брани већинску радничку класу, а све више штити полне, етничке и верске мањине. Глобализација слаби класну свест, јача националну. Имамо ЕУ, али не и Европљане. Нове напетости у центру нису непомирљиви антагонизми него унутар капитализма решиве еколошке, верске и полне напетости. Тест толеранције није помоћ сиротињи него геј парада.

На другој страни, политичке елите периферијског капитализма правдају власт уласком оног истог капитала који бежи из центра и тражи јефтину радну снагу. И власт у Србији се интензивно правда отварањем врло слабо плаћених радних места. Синдикати су беспомоћни, јер банана државе пружају широка овлашћења капиталу који је стигао из центра. На тај начин се круг експлоатације затвара сеобом капитала, који је кадар да уцењује и који и у центру и на периферији лишава моћи синдикате и радну снагу. Класни отпор прелази у национални бес: у центру расте ксенофобија против радника страног порекла, а на периферији напетости између нових националних држава. Разбијају се ћириличне табле у Вуковару.

Даље, финансијске трансакције у дигиталном глобализованом капитализму трају свега неколико секунди па долази до десинхронизације политике и економије, запажа немачки социолог Хартмут Роза. Различит је ритам парламентарног одлучивања и економских трансакција. Дигитално убрзавање токова новца и детериторијализација одлучивања нарушавају правила националне правне државности. Одлучују наддржавни актери, међународни фондови и банке, бриселске комисије и суд у Стразбуру. Имејлом. Вежи коња где ти ага каже!

Чиме се још правда капитализам? Раст религиозности у региону сведочи да капитализам живи и од непроверљиве и неискуствене наде у онострано спасење. Овај симболички капитал се не може трошити зато што је непроверљив. Капитализам јесте жилав управо зато што се у њега не можете разочарати (не обећава много), а можете се ипак надати (у спасење након смрти). Хегелијански гледано, глобализовани капитализам није више револуционаран, како је писао Маркс у „Манифесту”. Не руши старе баријере, него их напротив обнавља: јача локалну, националну и верску солидарност, а слаби наддржавну солидарност обесправљених. Зато и убрзано расту напетости између капитализма и демократије, изричито тврде берлински историчари Јирген Кока и Волфганг Меркел.

Чему сва ова теорија? Томе да се аутентични оквир снова Ужичана дефинише као варљива нада која почива на безнађу „безобразно бесперспективних” у дигиталном 21. веку. Непрогресивна привидна стабилност српског капитализма утемељена је на варљивој нади у нове стране инвестиције. Вероватно зато и нема револуција са пројектом, него неосмишљених побуна и нереда као у Словенији 2012. и у БиХ 2014. Ове буне могу бити само мали талас у односу на могући цунами безнадежних. Буне именицу из наслова овога чланка тумаче као карактерну црту, а револуције, пак, као безличну структуру.

Професор на Филозофском факултету у Београду