Велики уметник писане речи

Ћелије – Градска библиотека у Лајковцу, објавила је Сабрана дела Радована Белог Марковића (1947), приповедача и романсијера, рођеног у Ћелијама код Лазаревца. У комплету је тринаест књига: „Паликућа и Тереза милости пуна” (1), „Швапска коса” (2), „Живчана јапија” (3), „Сетембрини у Колубари” (4), „Мале приче” и „Аша” (5), „Лајковачка пруга” (6), „Лимунација у Ћелијама” (7), „Последња ружа Колубаре” (8), „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву” (9), „Девет белих облака” (10), „Оркестар на педале” (11), „Кавалери Старог премера” (12) и „Госпођа Олга” (13).

У основној школи „Миле Дубљевић”, у Ћелијама, на Крстовдан, одржан је научни скуп на којем је учествовало петнаестак писаца и књижевних критичара, претежно млађе генерације. Радован Бели Марковић, после шест деценија, вратио се у учионицу у којој је завршио основну школу. Ово није први научни скуп, посвећен прози Радована Белог Марковића. Један је одржан у Ваљеву (2006), други у Лајковцу (2011).

–Пошто тумачење дела једног писца није посао који започиње и окончава једна генерација проучавалаца књижевности, логично је што се започето наставља и што су данас овде у већини баш они који тек започињу озбиљније бављење прозом Радована Белог Марковића– нагласио је Радивоје Микић, у уводном слову.

Ако је још поводом приповедака Борисава Станковића, на самом почетку 20. века, Јован Дучић рекао: „Ово је епоха у којој једна књига рађа другу”, онда се баш поводом прозе Радована Белог Марковића, истиче Микић, може поставити низ питања која се, сва одреда и у целини, тичу феномена интертекстуалности, односно цитатности, да останемо засад само код ових појмова којима се обележава једна врло раширена одлика и поезије и прозе нашег времена. Отварајући и своје приповетке и своје романе ка књижевним световима других писаца, и наших и страних, преузимајући из њих мотиве, ликове, стилске обрасце или неке друге елементе, пародијски их стилизујући, или их преводећи у раван патетике, Радован Бели Марковић је хтео да укаже на потребу савременог писца да свој књижевни свет повеже са књижевним световима својих претходника.

Ни у једном разговору о прози Радована Белог Марковића, сматра Микић, не могу да се мимођу питања језика и стила. Реченица Радована Белог Марковића, њен лексички склоп, њена мелодија и ритам, тропичне компоненте унете у њу, елементи су који нам јасно стављају до знања да пред собом имамо прозног писца који спада у ону врсту писаца у коју упиремо поглед увек кад желимо да докажемо – да је књижевност језичка уметност.

О најбитнијим језичко-стилским карактеристикама збирке прича „Живчана јапија“, говорио је Милош Ковачевић. Ако је ова збирка средишње дело за разумевање поетике Р. Б. Марковића, онда је – у томе се сви који су писали о његовом књижевном стваралаштву слажу – најзначајнији, упоришни део те поетике – језик. Језик је најупечатљивија карактеристика целокупне прозе Р. Б. Марковића. Овај писац је још у  књизи „Паликућа и Тереза милости пуна“, показао да врло пажљиво бира лексику и још пажљивије склапа реченицу. Реч је о великом артисти, прозном писцу који је према језику скрупулозан на онај начин на који су према њему скрупулозни прави песници.

Стојан Ђорђић је говорио о вампирима у прози Радована Белог Марковића. Вампир је протагониста смрти, њен војник, неумољиви и незасити непријатељ живота, па је први ефекат који његово појављивање изазива – ефекат језе и ужаса од смрти и умирања. На композицију збирке „Мале приче”, која заузима веома важно место у Марковићевом опусу, указао је Милан Алексић. Ова књига је показала да је посве особеног приповедачког поступка. У целини посматрано, опус Р. Б. Марковића заснован је на јединственом фикционалном свету што омогућава да се поједине приповетке могу померати у оквирима различитих приповедних целина, без икаквог губитка контекстуалних веза.

Соња Миловановић анализирала је лексику у причама Р. Б. Марковића. Његов језик показује богатство нашег језика уопште, којег често нисмо свесни, посебно млађе генерације. Много је речи за које нисмо били сигурни да ли их је писац створио, или су већ у речницима забележене (назбиљ, нахвао, дупловано). Показало се да огроман број тих речи постоји, и да је писац у својим делима само активирао све слојеве наше лексике, показујући њено свеукупно богатство.

Мало је међу српским прозаистима, примећује Драгана Тодоресков, жанровски разноврсних писаца као што је Р. Б. Марковић. У његовим приповеткама сусрећемо готово све наративне стратегије, све жанровске обрасце, описане у теорији књижевности: од прозаиде, преко цртица и кратких прича, онога што је дефинисано као опричак, све до дужих форми, као што су новела, приповест, па условно и кратки роман „Паликућа и Тереза милости пуна”.

Зоран Радисављевић

-----------------------------------------

Превише части за моје књиге

–Чини ми се да је превише части за књиге овдестојећег писца, у минуло доба сетно загледаног, који дугим веком и пустом надеждом себе заварава да је онако како није, и како не може ни бити, све вичнијим кораком гредећи – тамо, гдено сви живи појти морају... Али, тако је како је...

Ево ме, пренемоглог, у својој школи, после безмало шездесет година.Сета је моја саморазумљива, а и прошарица позне радости – што је школа ту, на месту гдено и некоћ бејаше, и што у скамијама њезиним нова ђачад прва слова сричу...Ред заповеда и бољи обичаји поискавају да се прићутим мало о овоме што сам заподео и да овом, књижевних тумача одличном скупу, препустим о стварима књижевним да просуђује, како их Бог учи и властито умље напућује, с примећењем да се белог 'леба од књижества нисам најео, као ни други којима књижество бејаше и јест живот сами, уз добру веру  да  те и такве сви знамо, и да је стога излишно да се наглас преслишавамо – рекао је, видно узбуђен, Радован Бели Марковић.