Спреман сам долазио на интервјуе

Он је стварно фаца, како је у београдском жаргону рекао млади писац Марио Лигуори за свог старијег колегу и списатељског узора Душана Величковића, пошто је набројао имена Сузан Зонтаг, В. Г. Зебалда, Алена Гинзберга, Артура Милера, Нормана Мејлера, Јосифа Бродског, Макса Фриша, Агнеш Хелер, Е. Л. Докторова, Клода Симона, Фридриха Диренмата, Лешека Колаковског, Јиргена Хабермаса, Јозефа Шкворецког са којима је Величковић у току своје дугогодишње новинарске, књижевне и „пеновске” каријере разговарао у Њујорку, Аустралији, Сеулу, Загребу и Београду.

Ова имена сабрана су у књизи „Сва лица света” Душана Величковића, у издању „Лагуне”. Да би прецизирао свој став, Лигуори је додао да је Величковић као „Балкан бленд”, фина, хармонична и опојна мешавина дувана, препознатљивог стила, да се о његовим књигама у Италији пишу дипломски радови.

О својој књизи, која је својеврсни спој интервјуа, путописа, есеја, записа, Душан Величковић каже:

– Разговарао сам са писцима чија дела волим да читам, и познајем, тако да сам спреман долазио на интервјуе. Међу њима било је дисидената, критичара тоталитарних режима у егзилу, левичара са Запада. Имао сам потребу да са саговорницима будем равноправан, да разговарам као што писац комуницира са писцима. Овом књигом желео сам да покажем целину света, генезу одређених идеја и ставова у последњих тридесет година.

Пред читаоцима књиге „Сва лица света” промичу живе речи култних мислилаца, а оживљена су и њихова лица, дочарана сликарским умећем Маје Мајолинице, младе уметнице која је портрете стилизовала у складу са сопственим виђењем њихових личности и начина мишљења. Величковић предочава и атмосферу конгреса Међународног ПЕН-а у Њујорку, на којем Сузан Зонтаг негодује због позерства Нормана Мејлера, његовог политизирања књижевности и става да је „Мухамед Али америчке књижевности”. Готово да „лече” речи ове америчке списатељице, која је свет напустила пре десет година, о томе да је „једина интелигенција за коју се вреди залагати критичка, дијалектичка, скептичка, разобличавајућа”. Оно чега се многи плаше – а то је позиција странца у једној култури, Сузан Зонтаг је величала: „Ја волим да будем странац. Бити странац, наравно, не значи обавезно бити у егзилу. Живела сам много година у Француској, провела сам неко време у Италији, Шведској, Енглеској... Посетила сам Јапан, Кину... Без таквог искуства, које је уосталом, почело још од најмлађих дана, читањем страних писаца, мислим да никада не бих разумела ни сопствену земљу. Бити странац значи имати двоструку перспективу – питаш се где си, али такође размишљаш о томе одакле си”, у разговору са Душаном Величковићем изјавила је Зонтаг.

Уз биографске податке о писцима, утиске аутора о њиховим ставовима, она жива, изјављена, реч ствара потпуни део мозаика савремених мислилаца. Норман Мејлер подсећао је на парадокс замрзнуте левице у Америци коју више занима тлачење него слобода, на општу климу у свету где влада све већа конфузија, где градови више немају радну снагу, па експлоатишу робу. Макс Фриш сликовито се сећао сусрета са Брехтом, Клод Симон величао је Фокнеров гениј дескрипције и Лаканово схватање света као „чвора значења”, а Гинзберг изворни амерички ритам поезије, тиме и допирање хуманости до ушију јавности. Бродски је живот писца у егзилу „жанровски” описао као трагикомедију.

„Висок, широка рамена, изразито дубок глас, стоји усамљен као да улива страх овој распричаној гомили. Помислим, онако баш петпарачки: то је значи тај човек који је фасцинирао Мерилин Монро...”, увод је у разговор са чувеним америчким драмским писцем Артуром Милером, који је био и доживотни потпредседник Међународног ПЕН-а. У интервјуу датом Величковићу показао је да је подједнако критиковао тоталитарни режим и хапшење писаца у Совјетском Савезу, као што се противио америчкој спољној политици рата, или Комитету за истраживање антиамеричке делатност.