Буџетски минус се не пегла преко ноћи

Смањење плата и пензија треба да буде што мање у што дужем временском року како се не би зауставио живот, сматра др Миладин КовачевићВоз који великом брзином иде ка зиду не може се зауставити у месту, нити кочењем на једном точку. Овим речима др Миладин Ковачевић, сарадник билтена „Макроекономске анализе и трендови” (МАТ) сликовито објашњава ситуацију у којој се сада налази Србија, која због растућих трошкова задуживања, срља ка банкроту.

Да би се крах јавних финансија зауставио потребни су време и мера.  Знатно смањење плата и пензија представљало би у том пренесеном смислу нагло заустављање у месту, а ако кресање личних доходака не би пратила реформа јавних предузећа, завршетак процеса реструктурирања и смањење других расхода, онда би то било кочење на једном точку.

– Смањење плата и пензија 15 одсто, како је то предлагао Фискални савет, није спорно са аспекта рачуна и потребне уштеде на краћи рок. Сматрам да оно треба да буде што минималније и што развученије. Такође, да се ефекат ових уштеда од 400 милиона евра, колико се очекује од смањења плата и пензија, не би поништио неопходно је да се истовремено крене са реформом јавних предузећа, завршетком процеса реструктурирања предузећа, смањивањем субвенција и других материјалних трошкова – каже Ковачевић.

Нас је само санирање пропалих банака коштало 700 до 800 милиона евра. На гаранцијама које држава издаје јавним предузећима која нису у стању да редовно измирују своје обавезе, већ то постаје терет пореских обвезника, ове године планирано је да се потроши 487 милиона евра. Уз све то, на разне врсте субвенција троши се више од 700 милиона евра годишње. Ако се ови трошкови не смање паралелно са кресањем плата и пензија, онда је та мера бесмислена, јер ће се 400 милиона евра очекиване уштеде брзо истопити, сматра наш саговорник.

Зашто смањење плата и пензија треба да буде што минималније, Ковачевић објашњава следећим речима:

– Важно је да то нужно и неизбежно смањење буде што мање како би се смањили негативни ефекти на тражњу и економски раст и како се даље не би повећавала неједнакост и сиромаштво. Такође, треба сачекати и ефекте осталих мера, па ако они не дају очекиване уштеде, тек онда у том најлошијем сценарију треба ићи на додатно смањивање. Зашто да резање плата и пензија буде веће него што се мора и пре него што се виде ефекти ових других мера – пита се Ковачевић.

Према његовим речима, довољно је за трећину смањити издатке за субвенције и државне гаранције (који заједно износе око 1,2 милијарде евра) и то је већ 400 милиона евра, додаје. Заједно са уштедама на платама и пензијама то у збиру даје 800 милиона евра.

– Мислим да је то за почетак сасвим довољно, јер до 2017. године расходе треба смањити за 1,5 до две милијарде евра – каже Ковачевић.

Наш проблем је то што од 5,7 милијарди евра, колико ће до краја ове године износити све наше позајмице, чак 4,1 милијарда одлази на сервисирање обавеза према кредиторима. Остатак је намењен покривању минуса у каси, објашњава Ковачевић зашто те расходе за камате и главницу дуга треба постепено смањивати.

Оно што ће се, међутим, појавити као проблем након што се тренд раста јавног дуга заустави јесте – опоравак, односно привредни раст. То је немогуће постићи повећањем ПДВ-а или акциза, јер су то регресивне мере које обарају тражњу, а последично и производњу, додаје. Треба наћи решење које ће истовремено стимулисати привредни раст и компензовати буџетски трошак који по том основу може да настане.

Он предлаже да се уведе такса за коришћење простора, коју би плаћали рентијери, односно они који изнајмљују пословне и стамбене објекте. Чак и на ниском нивоу, ефекти на буџет били би велики и компензовали би јаз који би настао смањењем оптерећења на зараде. Ако неко простор користи за бизнис и у њему послује, онда он не би плаћао такву накнаду. Међутим, они који живе само од рентирања морали би да плате граду заузеће простора.

– При том би та мера деловала дестимулативно на такву врсту бизниса. Јер, не може неко, ко рецимо, изнајмљује 500 квадрата да зарађује 1.500 евра месечно, а да врхунски хирург у кога је држава, уложила седам до осам милиона евра, има плату од 1.000 евра месечно. Тиме би се та неправда исправила. Такође, не може власник тржног центра који живи од рентирања да остварује већи профит од некога ко ради у прерађивачкој индустрији – закључује Ковачевић.

---------------------------------------------------

Велика оптерећења на плате

Светска банка је, на пример, упозорила да су оптерећења на плате у Србији превелика и да је то један од разлога слабог запошљавања, бежања у сиву зону. За послодавце је то велико оптерећење на нивоу нашег бруто домаћег производа, односно свега што као привреда и грађани створимо за годину дана. Неспорно је да би смањење пореза и доприноса на зараде подстакло запошљавање, али не може се тек тако укинути велики приход за државу – каже Ковачевић.