Госпођица Прита циришки докторанд

Да јунакиња ове приче, а ово је прича њеног живота, није била упорна дама, током читавог живота дугог 89 година, не би била исписана блистава биографија прве жене лекара у Угарској и друге у Српству – Марије Вучетић Прите. Ову особину Марија је исказала много пута. Онда када је са лакоћом завршила Српску вишу школу за девојке у Панчеву, прву такву у Срба у Угарској, и када је намерила да у „оно време” постане лекар и када је са српском војском преживела језиво и мучно повлачење српске војске преко Албаније.

Др Марија Вучетић Прита била је родом из малог јужнобанатског села Селеуша, из богате и угледне трговачке породице. После завршене Више школе за девојке у Панчеву, прве такве установе Срба у Угарској, будући да јој није омогућена матура у класичној гимназији код нас, а што је био услов за студије медицине, „прст судбине” шаље ову амбициозну девојку у Цирих, где матурира и уписује Медицински факултет Циришког универзитета. Ослонац и подршку налази у мајци Милеви, осећајној и образованој жени, а саветодавца у првој жени лекару у нас др Драги Љочић. Студије је с лакоћом привела крају, као и стручне испите, а њен докторат овако је пропратио панчевачки „Весник” 28. јула 1893.

„Као што чујемо, ових дана промовисана је на Циришком свеучилишту госпођица Марија Прита у доктора целокупне медицине. Она је прва Српкиња из Угарске која је постала доктором, то је значајно, али је за нас утолико значајније што је госпођица Марија Панчевка. Честитамо јој од срца.”

Госпођица Прита је убрзо постала супруга Шапчанина Николе Вучетића, општинског лекара, а добија и намештење у Нишкој болници. У том тренутку, на читавом словенском југу радила је само још једна жена лекар др Драга Љочић-Милошевић, Маријин велики узор и подршка. Следи и усавршавања у Бечу у којем је родила своје прво дете Јелицу, а пет година касније у Београду добила је и другу кћер Душицу.

Први светски рат затекао ју је у резервној војној болници у Крагујевцу. Њено држање, случајеви излечења рањеника и осталих болесника, надљудски напори лекара и особља, као и немерљиво залагање саме Марије описани су у њеној „Биографији”, али и у књизи др Станојевића „Моје ратне белешке”. Др Станојевић, тада управник Моравске сталне болнице код Ћеле-куле, пише да је то била епидемијска болница, на злу гласу. Пише о тешким условима у којима се радило, јер је умирање од пегавца било страховитих размера, а мртви се нису могли ни избројати, како болесници тако и особље. Све страхоте рата, ратне болнице, свакодневну борбу за живот рањених преживела је Марија заједно са колегама из читаве Европе, држећи се пожртвовано и најмање мислећи на свој живот. Пред крај рата одлази са породицом најпре у Италију, па у Лозану, а 1918. прелази у Француску у Тулон и ради као лекарка Тулонског одреда. Ту доживљава породичну трагедију, умире јој млађа кћер Душица. У Београд се вратила наредне године. Најпре ради у Првој армијској болници, а касније после демобилисања, све до 1949. године, била је лекар у својој приватној ординацији. Умрла је 1954. године и сахрањена на Новом гробљу у Београду. Панчевци су јој се „одужили” именом једнe мале улице, чији становници веровано и не знају ко је жена чије име носи улица у којој живе.