Историчари нису адвокати

Олга Манојловић Пинтар (1966), научна је сарадница у Институту за новију историју Србије. Њена књига „Археологија сећања” (Споменици и идентитети у Србији 1918–1989), коју су објавили Удружење за друштвену историју и „Чигоја штампа”, представља синтезу магистарске и докторске тезе које је одбранила, под менторством професора Андреја Митровића, на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду.

Какви су споменици прављени између два светска рата, а какви после Другог светског рата?

Симбол палих војника промовисан сентенцом – мурир пур ла патри представљао је централно место друштвеног окупљања у свим државама које су изашле из Првог светског рата. Жаљење за милионима погинулих војника, чинило је нове заједнице сећања и повезивало преживеле у националним државама бришући истовремено из сећања имена цивила који су погинули у суровим ратним репресалијама и епидемијама. И на овим просторима, највећи број споменика које су подизале локалне заједнице после 1918. године, чувао је сећање на погинуле војнике. Њихова имена су исписивана на постаментима споменика и пригодним спомен-плочама које су постављане у ауле школских здања, државних институција и цркава.

Уз споменике члановима династије Карађорђевић, споменици војничкој жртви и победи српске војске – представљали су основ историјског наратива у периоду Краљевине Југославије. Симболика палих војника је имала мобилизацијски потенцијал и у периоду социјализма, када је херојство мултинационалне Народноослободилачке војске представљало снажну легитимацију Југословенске народне армије, као једне од централних државних институција. У исто време, феномен спомен-паркова подизаних са намером да превазиђу сложено наслеђе Другог светског рата, комеморишући цивилне жртве фашизма, постао је основ новог друштвеног поретка и прокламованих идеала националног јединства.

Да ли су наши уметници пратили светска кретања или су код нас настајала аутохтона дела?

Специфичности обе југословенске државе, условиле су аутентичност и аутохтоност њихових политика сећања које су истовремено биле потпуно усаглашене са тада преовлађујућим глобалним токовима. Монументални споменици, рађени по пројектима Ивана Мештровића, мапирали су тачке ослонца прве југословенске заједнице у географском и менталном простору. Они су спајали постојеће националне традиције са југословенском идејом. Фасцинантни споменици и спомен-паркови Богдана Богдановића, који су настајали од почетка педесетих година двадесетог века, представљали су један од најпрепознатљивијих симбола социјалистичке Југославије. Они су ослушкујући локалне иницијативе утврђивали пејзаж сећања који је креирао југословенске специфичности, како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану. Они су промовисали југословенство као концепт упоредног постојања различитих идентитета.

После Другог светског рата уклоњени су многи стари, а постављени нови споменици, што се догађа и данас. Како на то гледате?

Споменици су на овим просторима уклањани и после Првог светског рата, и током Другог светског рата, и после 1945, и после распада Југославије. Уклањање споменика увек је покушај брисања, прикривања и на тај начин прекрајања слике прошлости. У јавном простору се историја стално проблематизује, преиспитује, али проблем представљају покушаји њеног фалсификовања. У друштвима дијалога – и споменици су у међусобној дискусији, чак и када промовишу различите системе вредности. Контра-споменици и интервенције у простору које их контекстуализују, могу на различите начине да проблематизују дисонантну прошлост. Споменик постаје невидљив ван система вредности који је градио, али он управо тада постаје својеврсно сведочанство промена, које су пак једини предуслов трајања.

Шта се догађа после пада Берлинског зида, када је нестао хладни рат?

Нове политичке реалности, настале у Европи после 1989, утицале су на промену јавног простора у постсоцијалистичким земљама. Споменици подизани после 1945. године, као и сви симболи који су промовисали идеје једнакости и класног идентитета, уништавани су, премештани, банализовани, чиме је нова стварност изграђивана у снажном опозиту, односно у негацији социјализма.

Споменици никада нису само материјализација сећања на догађаје и личности из прошлости, већ пре свега снажан конститутивни елемент садашњице у којој настају. Они „упросторавају” идеологију и политику и представљају мизансцен друштвених и идеолошких промена.

Споменици су и војничка гробља и костурнице? Да ли су и логори својеврсни споменици 20. века?

Као и споменици подизани на централним трговима и улицама, места сахрањивања војника и стратишта на којима су вршене масовне егзекуције цивила на периферијама насеља, представљају места снажног симболичког капитала који осмишљава смрт и рат. Гробља и костурнице, као и спомен-паркови представљају најснажније историјске опомене потомцима, али, нажалост, у временима политичких злоупотреба историје и места са којих се позива на освету и на нове сукобе.

И простори логора су „места сећања”. Иако данас постоје различита виђења начина музеализације простора некадашњих логора, утемељена управо у страху од политичких манипулација, сматрам да они својим постојањем и подсећањем на ужасе прошлости представљају снажну брану од релативизација које завршавају у негационизму.

-------------------------------------------------------------------------

Право на срџбу

Андреј Митровић вам је дао драгоцени савет: „Не судите историји”. Да ли сте га послушали?

Историчари нису адвокати, тужиоци, па ни судије. Они су, како је говорио Иван Ђурић, заправо – занатлије, које пишу о догађајима из прошлости у нади да ће успети да употпуне сложени историјски мозаик и изоштре наш поглед у прошлост. Ја сам захвална професору Андреју Митровићу на одмерености коју је пренео на нас који смо имали срећу да будемо његови ђаци, али и на подсећању да историчар иако о прошлости пише сине ира ет студио, када се пак бори за истину – има право и на срџбу и на страст у расправи са онима који истину оспоравају.