Мењао сам бицикл за рекет

Никола Пилић (68) био је један од најбољих тенисера на свету, а изазивао је велику пажњу и својом појавом. На светској ранг листи је, као играч, стигао до четвртог места, а годинама је припадао групи "Згодна осморица" – најлепших спортиста на  планети. Он и сад, као тренер, пре свега у Немачкој, где живи већ тридесетак година, а и широм света, изазива поштовање и дивљење на сваком кораку и у дресу и у оделу, као стручњак и као човек изузетног кова.

У време кад је био селектор Немачке подигао је ниво тениса у тој земљи до неба: три пута су Немци, вођени његовом чврстом руком, освојили Девис куп (светско првенство)! А до истих висина је, пре две године, довео и Хрвате!

Сада, с финансијским партнером, има и води елитну Академију тениса у Минхену. Она је, практично, зборно место најталентованијих тенисера света...

Кад сте први пут стали на тениски терен?

Било је то кад сам већ имао петнаест година. У то време, у мом родном граду Сплиту, сва деца су се опредељивала за оне спортове чији су им терени били најближи или негде успут. Мени су то биле Фируле и тамошњи тениски терени. Кад ми је отац Крсто купио половни бицикл најчешће сам се возио у том смеру. И стигао је тај судњи дан: мењао сам бицикл за рекет... Тако је почело.

Шта су Вам казали родитељи?

Нису се љутили због замене бицикла за рекет, али отац је мислио да ћу због тениса занемарити школу, а мајка Даница је бранила моје опредељење тиме да је боље бавити се спортом, него губити време на улици... На мојој страни је била и сестра Анка, која се бавила пливањем... И она већ педесетак година живи у Немачкој, у Визбадену.

По чему памтите прво такмичење?

По неуспеху и једном охрабрењу. Имао сам шеснаест година, а нисам имао тренера, па ми техника није била најбоља. Допутовао сам с вршњацима у Београд на првенство Југославије. Стигао сам само до трећег кола, па сам од туге заплакао на трибинама... Пришао ми је тада један младић и казао: "Немој да се секираш. По свему што сам видео бићеш велики светски играч..." Те речи непознатог човека су ми много значиле, јер ми је била потребна утеха.

Кад сте упознали Миу Адамовић?

У Сплиту сам завршио средњу бродарску школу, а желео сам да се упишем на правни факултет. У Загребу то нисам успео, али, на срећу, јесам у Новом Саду, где сам на шеталишту видео Миу... И ево, она сад слуша наш разговор и добацује: "И ту си се закопао"...  Не, нисам се закопао. Имао сам тада 19 година, а Миа је две године млађа од мене. Ја сам правио тениску каријеру, а она глумачку. Била је члан "Атељеа 212" у Београду... Ушли смо у брак десетак година касније. У свему се допуњавамо, а то је веома важно. Она мени шири културне видике, а ја њој спортске... Имамо кћерку Данијелу (35), која је завршила два факултета, говори четири језика и новинар је. Син Никола (31) је архитекта, ради у мојој тениској Академији као менаџер. Раније смо имали кућу у Минхену, а сад живимо у три стана, деца имају своје и ми наш...

Колико сте били активан играч?

Репрезентативац сам био 20 година, а играо бих и дуже да 1973. нисам учествовао у финалној серији мастерса, па нисам могао да будем и у државном тиму... У дублу с Бором Јовановићем сам 1962. стигао у финале Вимблдона... Морао сам 1967. да освојим титулу у Вимблдону. Био сам у великој форми, али су ме "насанкали": једини нисам имао дан паузе пре полуфиналног меча против Њукомба, па сам изгубио због умора. Претходно сам у маратонском сусрету победио Емерсона... Био сам 1969. победник Гран-при турнира у Стокхолму, у хали, на коме је учествовало 50 најбољих играча на свету...  У Паризу сам 1973, у финалу Ролан Гароса, после велике кише и готово поплаве, изгубио од Румуна Настасеа...

Који је био основни стил Ваше игре?

Имао сам јак и прецизан сервис, што је убитачно оружје. Сервис је, практично, лична ствар. Циљ онога ко сервира је да поентира. Тада противник не учествује у игри. У томе сам често успевао... А уколико противник дође до лопте моје друго оружје била је жестока агресија и лоптом и кретањем, па прецизан шут уз оквир терена... Није било играча моје генерације кога нисам победио.

Колико сте у то време били плаћени?

Врло лоше. Ево примера: као финалиста Ролан Гароса добио сам награду од 7.000 долара на шта сам платио порез 28 одсто. На турниру сам био 21 дан са супругом. Кад сам платио све трошкове остало ми је око 350 долара! А данас се за такав успех добија 500.000 долара, плус новац за учешће, па рекламе... То су друге релације. Али, мислим да смо ми имали квалитетнији живот, а и наша култура и међусобни односи су била на вишем нивоу...

Кад сте почели да радите као тренер?

Још као играч сам почео да радим са Жељком Франуловићем и верујем да сам му помогао. Затим сам, 1980, у Немачкој тројици играча за годину дана рада подигао вредност за сто места на светској ранг-листи. Потом сам с младом селекцијом Немачке освојио првенство Европе у дворани, а од 1983. сам 16 година био селектор и тренер Немачке с којом сам освојио Девис куп 1988, 1989. и 1993. Уговор с хрватским савезом сам потписао 2.000, кад су били у трећој светској лиги, а пет година касније смо освојили Девис куп! Једини сам на свету који је био тренер и селектор у два национална савеза. И једини сам на свету који је у првих сто увео чак четрдесет својих ученика. Новак Ђоковић је 39. на том списку.

Шта мислите о српским тенисерима?

Ово је препород српског тениса. Имати троје играча у врху светске листе је огроман успех и за највеће тениске силе света. Новак Ђоковић је изузетан таленат и изузетно паметан младић. Био је у мом кампу четири године и напредовао је из дана у дан. Све што сам му казао је упијао, памтио и користио на тренингу и у игри. Јелена Јанковић би већ следеће године могла да стигне до највећих висина, а Ана Ивановић је прати у стопу... Не смемо да заборавимо ни Јанка Типсаревића, који својим начином игре, прецизним шутевима и упорношћу иде корак по корак ка врху светске листе...

Како се ради у Вашој Академији?

Радимо на строго професионалан начин: тренира се два пута дневно, укупно по четири-пет сати, а после тога следи кондициони тренинг... Учи се техника, игра за поен, извођење сервиса... Јача се и тело и дух, вежбамо и снагу и вољу... Сад у Академији имамо 30 деце до 18 година старости. Од онога који поседује основне компоненте: моторику, координацију, брзину... можемо да исклешемо солидног играча. Наравно, талентовани се не заустављају на том нивоу...

Колико кошта учење у Вашој Академији?

Ако неко дете дође на месец-два то, са свим услугама (боравак, храна, рад), кошта, укупно, 3.200 евра месечно. Али, цена је знатно нижа за оне који у ову Акедемију долазе на годину, две, три или четири колико је био Новак Ђоковић. И кад је већ реч о њему код мене су му оба брата: Марко (16) и Ђорђе (12), а он их  често посећује. Врло су компактна породица. Новак и Ђорђе ће следеће недеље у Умагу играти у дублу... С Ђоковићима смо изузетни породични пријатељи.

Какав сте педагог?

Толико сам у тенису да себи не бих могао да опростим да нисам врхунски педагог, али то није довољно за добар рад. Уз чињеницу да сам веома строг и да тражим жесток рад и војничку дисциплину често морам да будем и дипломата, који на путу до циља користи и лаж да би стигао до истине, а истина је да сви желимо добру сарадњу и успехе. Ево једног примера за то. Двојица најбољих немачких играча били су Бекер и Штих, али су једно време били у свађи, а играли су у дублу. После првог дана на једном турниру отишао сам у код Бекера у собу и казао му да Штих хвали његов сервис, а затим сам отишао код Штиха и рекао му да Бекер истиче његову игру после сервиса ривала... И они су проговорили...

Како би требало ускладити секс и спорт?

Утврђено је низом анкета и експеримената да претерани секс штети, али ни уздржавање од секса није добро. Због тога је и за секс, као и за све у животу, потребно да се нађе златна средина. Уосталом, и то зависи од особе до особе, нисмо сви од истог материјала... Али, противник сам вођења девојака на такмичења која трају неколико дана. Девојке тада одвлаче концентрацију играча на странпутицу. И то не само због секса...

Били сте врло темпераментни, а сад?

Сад сам мало мирнији, чак и сензибилан. Имам избалансиран осећај за све догађаје. Сад могу у одређеним ситуацијама да останем потпуно миран. То је квалитет који се стиче искуством.

Рођени сте у августу. Како славите тај дан?

Углавном у кругу породице, али понекад ме обрадује и неки пријатељ. Учинио је то једном мој стари друг Ђорђе Балашевић. Посветио ми је песму. Ево једне строфе тог мог рођенданског поклона из Новог Сада:

"Мајсторе с мора, пратим те тајно,
студирам твоју дијагоналу,
већ пола века сервираш сјајно,
читав си живот у финалу..."