Menjao sam bicikl za reket

Nikola Pilić (68) bio je jedan od najboljih tenisera na svetu, a izazivao je veliku pažnju i svojom pojavom. Na svetskoj rang listi je, kao igrač, stigao do četvrtog mesta, a godinama je pripadao grupi "Zgodna osmorica" – najlepših sportista na  planeti. On i sad, kao trener, pre svega u Nemačkoj, gde živi već tridesetak godina, a i širom sveta, izaziva poštovanje i divljenje na svakom koraku i u dresu i u odelu, kao stručnjak i kao čovek izuzetnog kova.

U vreme kad je bio selektor Nemačke podigao je nivo tenisa u toj zemlji do neba: tri puta su Nemci, vođeni njegovom čvrstom rukom, osvojili Devis kup (svetsko prvenstvo)! A do istih visina je, pre dve godine, doveo i Hrvate!

Sada, s finansijskim partnerom, ima i vodi elitnu Akademiju tenisa u Minhenu. Ona je, praktično, zborno mesto najtalentovanijih tenisera sveta...

Kad ste prvi put stali na teniski teren?

Bilo je to kad sam već imao petnaest godina. U to vreme, u mom rodnom gradu Splitu, sva deca su se opredeljivala za one sportove čiji su im tereni bili najbliži ili negde usput. Meni su to bile Firule i tamošnji teniski tereni. Kad mi je otac Krsto kupio polovni bicikl najčešće sam se vozio u tom smeru. I stigao je taj sudnji dan: menjao sam bicikl za reket... Tako je počelo.

Šta su Vam kazali roditelji?

Nisu se ljutili zbog zamene bicikla za reket, ali otac je mislio da ću zbog tenisa zanemariti školu, a majka Danica je branila moje opredeljenje time da je bolje baviti se sportom, nego gubiti vreme na ulici... Na mojoj strani je bila i sestra Anka, koja se bavila plivanjem... I ona već pedesetak godina živi u Nemačkoj, u Vizbadenu.

Po čemu pamtite prvo takmičenje?

Po neuspehu i jednom ohrabrenju. Imao sam šesnaest godina, a nisam imao trenera, pa mi tehnika nije bila najbolja. Doputovao sam s vršnjacima u Beograd na prvenstvo Jugoslavije. Stigao sam samo do trećeg kola, pa sam od tuge zaplakao na tribinama... Prišao mi je tada jedan mladić i kazao: "Nemoj da se sekiraš. Po svemu što sam video bićeš veliki svetski igrač..." Te reči nepoznatog čoveka su mi mnogo značile, jer mi je bila potrebna uteha.

Kad ste upoznali Miu Adamović?

U Splitu sam završio srednju brodarsku školu, a želeo sam da se upišem na pravni fakultet. U Zagrebu to nisam uspeo, ali, na sreću, jesam u Novom Sadu, gde sam na šetalištu video Miu... I evo, ona sad sluša naš razgovor i dobacuje: "I tu si se zakopao"...  Ne, nisam se zakopao. Imao sam tada 19 godina, a Mia je dve godine mlađa od mene. Ja sam pravio tenisku karijeru, a ona glumačku. Bila je član "Ateljea 212" u Beogradu... Ušli smo u brak desetak godina kasnije. U svemu se dopunjavamo, a to je veoma važno. Ona meni širi kulturne vidike, a ja njoj sportske... Imamo kćerku Danijelu (35), koja je završila dva fakulteta, govori četiri jezika i novinar je. Sin Nikola (31) je arhitekta, radi u mojoj teniskoj Akademiji kao menadžer. Ranije smo imali kuću u Minhenu, a sad živimo u tri stana, deca imaju svoje i mi naš...

Koliko ste bili aktivan igrač?

Reprezentativac sam bio 20 godina, a igrao bih i duže da 1973. nisam učestvovao u finalnoj seriji mastersa, pa nisam mogao da budem i u državnom timu... U dublu s Borom Jovanovićem sam 1962. stigao u finale Vimbldona... Morao sam 1967. da osvojim titulu u Vimbldonu. Bio sam u velikoj formi, ali su me "nasankali": jedini nisam imao dan pauze pre polufinalnog meča protiv Njukomba, pa sam izgubio zbog umora. Prethodno sam u maratonskom susretu pobedio Emersona... Bio sam 1969. pobednik Gran-pri turnira u Stokholmu, u hali, na kome je učestvovalo 50 najboljih igrača na svetu...  U Parizu sam 1973, u finalu Rolan Garosa, posle velike kiše i gotovo poplave, izgubio od Rumuna Nastasea...

Koji je bio osnovni stil Vaše igre?

Imao sam jak i precizan servis, što je ubitačno oružje. Servis je, praktično, lična stvar. Cilj onoga ko servira je da poentira. Tada protivnik ne učestvuje u igri. U tome sam često uspevao... A ukoliko protivnik dođe do lopte moje drugo oružje bila je žestoka agresija i loptom i kretanjem, pa precizan šut uz okvir terena... Nije bilo igrača moje generacije koga nisam pobedio.

Koliko ste u to vreme bili plaćeni?

Vrlo loše. Evo primera: kao finalista Rolan Garosa dobio sam nagradu od 7.000 dolara na šta sam platio porez 28 odsto. Na turniru sam bio 21 dan sa suprugom. Kad sam platio sve troškove ostalo mi je oko 350 dolara! A danas se za takav uspeh dobija 500.000 dolara, plus novac za učešće, pa reklame... To su druge relacije. Ali, mislim da smo mi imali kvalitetniji život, a i naša kultura i međusobni odnosi su bila na višem nivou...

Kad ste počeli da radite kao trener?

Još kao igrač sam počeo da radim sa Željkom Franulovićem i verujem da sam mu pomogao. Zatim sam, 1980, u Nemačkoj trojici igrača za godinu dana rada podigao vrednost za sto mesta na svetskoj rang-listi. Potom sam s mladom selekcijom Nemačke osvojio prvenstvo Evrope u dvorani, a od 1983. sam 16 godina bio selektor i trener Nemačke s kojom sam osvojio Devis kup 1988, 1989. i 1993. Ugovor s hrvatskim savezom sam potpisao 2.000, kad su bili u trećoj svetskoj ligi, a pet godina kasnije smo osvojili Devis kup! Jedini sam na svetu koji je bio trener i selektor u dva nacionalna saveza. I jedini sam na svetu koji je u prvih sto uveo čak četrdeset svojih učenika. Novak Đoković je 39. na tom spisku.

Šta mislite o srpskim teniserima?

Ovo je preporod srpskog tenisa. Imati troje igrača u vrhu svetske liste je ogroman uspeh i za najveće teniske sile sveta. Novak Đoković je izuzetan talenat i izuzetno pametan mladić. Bio je u mom kampu četiri godine i napredovao je iz dana u dan. Sve što sam mu kazao je upijao, pamtio i koristio na treningu i u igri. Jelena Janković bi već sledeće godine mogla da stigne do najvećih visina, a Ana Ivanović je prati u stopu... Ne smemo da zaboravimo ni Janka Tipsarevića, koji svojim načinom igre, preciznim šutevima i upornošću ide korak po korak ka vrhu svetske liste...

Kako se radi u Vašoj Akademiji?

Radimo na strogo profesionalan način: trenira se dva puta dnevno, ukupno po četiri-pet sati, a posle toga sledi kondicioni trening... Uči se tehnika, igra za poen, izvođenje servisa... Jača se i telo i duh, vežbamo i snagu i volju... Sad u Akademiji imamo 30 dece do 18 godina starosti. Od onoga koji poseduje osnovne komponente: motoriku, koordinaciju, brzinu... možemo da isklešemo solidnog igrača. Naravno, talentovani se ne zaustavljaju na tom nivou...

Koliko košta učenje u Vašoj Akademiji?

Ako neko dete dođe na mesec-dva to, sa svim uslugama (boravak, hrana, rad), košta, ukupno, 3.200 evra mesečno. Ali, cena je znatno niža za one koji u ovu Akedemiju dolaze na godinu, dve, tri ili četiri koliko je bio Novak Đoković. I kad je već reč o njemu kod mene su mu oba brata: Marko (16) i Đorđe (12), a on ih  često posećuje. Vrlo su kompaktna porodica. Novak i Đorđe će sledeće nedelje u Umagu igrati u dublu... S Đokovićima smo izuzetni porodični prijatelji.

Kakav ste pedagog?

Toliko sam u tenisu da sebi ne bih mogao da oprostim da nisam vrhunski pedagog, ali to nije dovoljno za dobar rad. Uz činjenicu da sam veoma strog i da tražim žestok rad i vojničku disciplinu često moram da budem i diplomata, koji na putu do cilja koristi i laž da bi stigao do istine, a istina je da svi želimo dobru saradnju i uspehe. Evo jednog primera za to. Dvojica najboljih nemačkih igrača bili su Beker i Štih, ali su jedno vreme bili u svađi, a igrali su u dublu. Posle prvog dana na jednom turniru otišao sam u kod Bekera u sobu i kazao mu da Štih hvali njegov servis, a zatim sam otišao kod Štiha i rekao mu da Beker ističe njegovu igru posle servisa rivala... I oni su progovorili...

Kako bi trebalo uskladiti seks i sport?

Utvrđeno je nizom anketa i eksperimenata da preterani seks šteti, ali ni uzdržavanje od seksa nije dobro. Zbog toga je i za seks, kao i za sve u životu, potrebno da se nađe zlatna sredina. Uostalom, i to zavisi od osobe do osobe, nismo svi od istog materijala... Ali, protivnik sam vođenja devojaka na takmičenja koja traju nekoliko dana. Devojke tada odvlače koncentraciju igrača na stranputicu. I to ne samo zbog seksa...

Bili ste vrlo temperamentni, a sad?

Sad sam malo mirniji, čak i senzibilan. Imam izbalansiran osećaj za sve događaje. Sad mogu u određenim situacijama da ostanem potpuno miran. To je kvalitet koji se stiče iskustvom.

Rođeni ste u avgustu. Kako slavite taj dan?

Uglavnom u krugu porodice, ali ponekad me obraduje i neki prijatelj. Učinio je to jednom moj stari drug Đorđe Balašević. Posvetio mi je pesmu. Evo jedne strofe tog mog rođendanskog poklona iz Novog Sada:

"Majstore s mora, pratim te tajno,
studiram tvoju dijagonalu,
već pola veka serviraš sjajno,
čitav si život u finalu..."