Србин слави само слободу

Крстац – У јесен 1914. године аустроугарска војска је, надирући са запада, прешла Дрину, 13. новембра освојила Ужице и 21. стигла до Лучана. Ту су, пред ћесарске узданике, као последња одбрана стали трећепозивци (од 38 до 45 година) из Ужичке бригаде и за један дан, током Боја на Крстацу, показали непријатељу како се чува дедовина.

– Српска војска је напала 22. новембра у 7.00 сати ујутро и већ у поноћ пао је и последњи одбрамбени положај непријатеља, Бијели камен на коти 545. Ово је, прве ратне године, после Колубарске битке био најзначајнији бој у западној Србији – каже Јовиша Славковић (75), књижевник и истраживач из Гуче.

Он је управо, у издању Центра за културу из Гуче, објавио књигу „Бој на Крстацу 1914. године”, наводећи да је само у том дану на овој планини западне Србије погинуло 115 и рањено 238 и нестало 19 српских војника, док су губици Аустроугара били 190 погинулих, 250 рањених и чак 772 заробљена. На Крстацу је, недавно, представљена ова повесница и оживљено сећање на јунаке боја чија је перјаница био мајор Видосав Марјановић (1872–1915) из Висибабе код Пожеге, који је погинуо 11 месеци касније на Кукавици код Лесковца.

– Он је на Крстацу јуначки командовао Другим батаљоном 4. кадровског пука, а после боја командант Ужичке бригаде, пуковник Иван Павловић, написао је за мајора да ће „његово име бити исписано златним словима, а најдаља поколења дивиће му се и славити га за вечита времена”. Марјановићеви родитељи Сара и Анђелко, иначе, имали су деветорицу синова и шесторица су погинула у Првом, а двојица у Другом светском рату – вели Славковић.

Мајорова унука Јасна Новаковић из Пожеге каже нам да су у Великом рату погинули Новица (1862 – датум смрти непознат), Дмитар (1863–1918), Средоје (1866–1918), Видосав (1872–1915), Теодор (1875–1918), и Стеван (1878–1914), док су Немци 1943. године стрељали Тихомира (1886) и Будимира (1888). Природну смрт дочекао је само један од деветорице браће, Марјан (1883–1954).

Историја је хтела да се на Крстацу само три деценије касније, скоро у исти дан и на истом месту, партизани сукобе са Немцима који су се са југа Европе повлачили преко западне Србије. Зато је током свечаности Радован Маринковић, књижевник из Чачка, подсетио на чувене речи Добрице Ћосића по којима наш народ, изузев слободе, и нема шта друго да слави.