Цензура због мачора

ИНТЕРВЈУ
АНА БЛАНДИЈАНА
Ана Бландијана, једна од водећих савремених румунских песникиња, ових дана боравила је у Београду где јој је на 52. Сајму књига уручена књижевна награда "Богородица Тројеручица" фондације "Иванка Милошевић" из Чикага.
Бландијана је, иначе, књижевни псеудоним Отилије Валерије Коман. Прву збирку песама "Прво лице множине" објавила је 1964. Следиле су "Ахилова пета", "Трећа тајна", "Око зрикавца", "Архитектура валова"... Хердерову награду за поезију добија 1982. У време режима Николаја Чаушескуа (владао од 1965. до 1989) више пута била прогањана и забрањивана.
Разговор за "Политику" са румунског је преводио песник Петру Крду.

Како доживљавате награду "Богородица Тројеручица"?

Ово је прва награда коју сам примила а да заиста има везе са мојом породичном традицијом и религиозним васпитањем. Мој отац је био свештеник и умро је неколико дана по изласку из затвора. Када је говорио у цркви, увек је око себе окупљао много људи и зато је касније затваран. Дошла сам до пресуде због чега га терете, у којој пише да је био против дијалектичког материјализма. Па, наравно да је био против, веровао је у бога... Политички гледано, сметали су његови осврти на наш живот, на терор, а на тај начин створен је отпор против комунистичког режима.

Какве сте Ви последице трпели?

Имала сам три периода када сам била забрањивана. Први, када ми је било 16 година. Отац је био у затвору, а ја сам две песме објавила под псеудонимом. Знала сам да под очевим презименом не могу да их штампам. Међутим, служба безбедности је радила веома добро и открила да сам ћерка тог свештеника и свим књижевним листовима у граду послато је циркуларно писмо где се открива да се иза мог псеудонима крије непријатељ румунског народа. Други период, од 1985. био је нешто бољи. Поново сам дебитовала, а у књижевним круговима сам малтене више била позната као забрањени писац него као писац. Због четири нове песме, опет цензура. И трећи период био би дефинитивна забрана да није дошло до пада режима. Написала сам дечју песму о мачки, кроз фину пародију на режим пара Елена–Николаје Чаушеску.

Мачка је био Чаушеску или...

Чаушеску је био мачор, мој јунак, и замислила сам да му је слава дошла главе. Мачор је имитирао Чаушескуове гестове. Моје књиге су после тога избачене из библиотека. Године 2000. основан је Савет за истраживање полицијских досијеа, где је сваки грађанин могао да потражи свој досије. За мој су рекли да не постоји, и до данас га нисам добила. Подсетићу и да су 1987. пред нашом кућом увек стајала кола у којима је седео неки човек. Могла сам да излазим из куће, али сам мислила да ме прислушкују, и то се претворило у кошмар. Нико од пријатеља није више имао храбрости да дође код нас, a oнда су нам прекинули и телефонску везу. Био је то такав мир око мене да данас, када живим у овој гужви, сањам период када ништа друго нисам радила сем што сам писала. Тада сам и завршила роман "Фиока за аплаузе", а управо је та стварност била основни материјал за књигу. Што сам више трпела, више сам писала; у Немачкој су књигу представили под слоганом: "Књига која ми је спасила живот".

Ангажовали сте се политички, а могли сте да постанете и високи функционер да сте хтели.

Никада нисам хтела да се кандидујем ни за шта. Децембра 1989. обавестили су ме да сам изабрана у владу. Имена чланова су саопштена 22. 12. а први састанак одржан је 26. 12. Током та четири дана стрељан је Чаушеску. Толико су инсистирали да уђем у владу да сам схватила да само желе да ме ставе у излог, како би иза паравана радили шта хоће. Одбила сам, и основала грађански савез у којем је било на хиљаде људи, који је био контраснага новом покрету који је преузео власт и постепено мењао атмосферу у земљи. Сетимо се и периода када је Чаушеску желео да буде шеф што бројнијег народа, па је наредио да жене рађају по петоро и више деце. И то сам описала у песми "Дечји крсташки рат". Жене нису смеле да иду на абортус код званичног лекара, јер је он морао да их прегледа само у присуству припадника полиције. Зато су ишле на илегалне абортусе који су се одвијали у средњовековним условима. На хиљаде жена је тако умрло.

Да ли је нација бројчано увећана, као што је Чаушеску желео?

Наталитет се јесте повећао. Када је слобода, наталитет се смањује јер слобода то дозвољава. Сада нас је све мање, јер људи одлазе из земље. У Италији, где сам управо била, највећу мањину чине Румуни. На сваком кораку су ме дочекивала деца која рецитују на румунском.

Ваше се име често спомиње у разговорима око Нобелове награде. Како гледате на све чешће награђивање писаца са јасним политичким ставом (Грас, Пинтер, Памук)?

Нема никакве тајне да је Нобелова награда политичка награда, и то леве оријентације. Велики писац Марио Варгас Љоса није је добио јер није левичар. Што се мене тиче, превише сам писала против комуниста да бих добила Нобела. Хтела бих да се у Србији зна да сам у Румунији са супругом основала музеј посвећен жртвама комунизма, који је данас под окриљем Савета Европе. Ето још једног аргумента да ту награду не добијем, а била бих срећна да жири покаже да та награда нема везе са политиком.

Ниједан румунски писац није добио Нобела…

Румуни су опседнути тиме и то је, наравно, велика неправда. Однос румунске и пољске књижевности ипак није један према четири, колико нобеловаца имају Пољаци. У питању је и незнање Румуније да интернационализује своје вредности. Надам се да се велики писци неће доказивати тако што ће постати писци других језика или земаља, да би добили ову награду.

Причате о својим животним страхотама, а боја која се највише помиње у вашој поезији је бела. Ништа тамније?

Бог ми је помогао да увек видим бољу страну стварности. Постоји у Румунији шала на ову тему: Која је разлика између песимисте и оптимисте? Песимиста каже: Лошије се не може. А оптимиста каже: Може се!