Да ли се плаћа порез на језик?

Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева, у едицији „Повеља”, објавила је нову песничку књигу Мирослава Цере Михаиловића (1955), песника из Врања, под ироничним насловом „Длака на језику”. Михаиловић је аутор двадесетак збирки песама. Уредник је у Књижевној заједници „Борисав Станковић”.

Од оваквог Цинцарина, на оволику скупоћу, кажете у песми „Отимачина”, мало ли је отети – реч. Има ли у Липсандрији реч цену?

Права, честита реч, колико год тешка била и не пријала уху којем је упућена –  злата вреди! Изговорена или написана, било у ком времену, било под каквим околностима, она нема цену! Ту не постоји дилема и о томе се не расправља! Изузетак је Липсандрија у којој је све тумбе окренуто, све искарикирано, све обезвређено, све доведено до апсурда, у којој је све обесмишљено, у којој ни за књигу, ни за мисао, ни за човека нема места! Ново време препознаје одабране који све могу, којима је све дозвољено, који одлучују о животу и смрти.

У програмској песми „Полазна тачка” бележите да „песма постоји да те прене – поготком у чело”. Каква је стварна моћ поезије данас?

Кога данас ишта осим сопственог јада или сопствене амбиције занима? Каква поезија? Бојим се да ће, не догоди ли се чудо, врло брзо постојати само у памћењу малобројних занесењака, на прашњавим полицама сиромашних библиотека. А моћ? О каквој моћи може да се говори када књига песама готово да нема где да се објави. Последњи Мохиканци међу издавачима, када је о поезији реч, данас јесу „Повеља”, „Културни центар Новог Сада”, донекле „Књижевна општина Вршац” и „Албатрос плус”. Је ли је то однос државе према краљици књижевног израза или поетике? А о тиражима да и не говоримо. Зар се моћ огледа у 300 и 500 примерака? Тек о простору у медијима, којег нема ни у назнакама! Закони оваквог тржишта изискују фаворизовање тзв. водитељске, естрадне, чаршијске приче, али и неку другу врсту тривијалних књижевних експеримената. И то налази места у ударним терминима електронских медија како бисмо били више и дуже изложени бомбардовању неукусом.

Дуго сте у Неместу водили „културни рат”, против локалних моћника. Пошто сте рат добили – мора да сте имали подршку Борисава Станковића?

Локални моћници били су тек извршиоци грубих радова мотивисани ситним персоналним интересима. Да се не лажемо, све је координирано „одозго”, из центара специјализованих за диверзантска дејства у националној култури, преко и те како познатих појединаца – мимикријски прикривених, прецизно распоређених активиста у центрима моћи и одлучивања, приправних за дејство у сваком тренутку. Њих је Бора Станковић најмање занимао. Циљ је био све отети од Боре, све исцедити, а потом га, тако до краја исцеђеног, одбацити. Претходно, подразумева се, прекинути полувековни континуитет манифестације која се одржава њему у част, уништити институцију која деценијама брине о њему и сталној афирмацији његовог дела и тиме оправдати дебеле апанаже опредељене за програме денацификације српске културе. Бора је, онако бандоглав, старовремски васпитаван, конзервативан и доследан у поимању онога што називамо моралом, решен да се ни мртав не преда, то препознао и одабрао праву, једино могућу страну.

Дочекали смо време да поезију сви пишу, али је нико не чита. А наступила је и нека „нова естетика” – безвредно се проглашава за вредно?

Све је, девалвирало. Не само у књижевности! Свака истинска вредност је не само релативизована, већ багателисана и омаловажена. Време је нове уравниловке, новог соцреалистичког аматеризма, новог заједничарења, строге контроле појединаца склоних искакању из унапред задатих координата. Време је ризика у покушају индивидуалне креације, изношења личног става и повампирене политичке подобности. Ако се култура већ дуже време систематски урушава у свим сегментима, а ништа се не предузима да се тај процес заустави, стиче се утисак (не дао бог) да је то државна политика. Ако је тако, иако не желим да верујем у такву могућност, тешко нам је помоћи!

Но, и поред свега, права вредност сама по себи опстаје, отпорна на спољашње насртаје, те у том смислу не треба бринути за праву поезију, нити за њене протагонисте.

Цео радни век провели сте у такозваној провинцији. Какав је однос Београда према писцима из унутрашњости?

У књизи постоји песма„Црно блато”,она о томе довољно говори. Ја сам на самом почетку бављења овом работом платио високу цену, а и данас је, додуше на други начин, дебело плаћам. Можда је ту урачунат и порез на језик! Онај без длака.

Помињете и „националног министра за културу”. У којој мери ово министарство помаже културне манифестације у Србији?

Ја немам утисак да то министарство постоји. Ако и постоји, оно функционише искључиво као мајдан малобројних, добро познатих појединаца и интересних групица. Мрвице које дођу до нас у функцији су замагљивања правог стања ствари, прикривања истине и замазивања очију. Први пут, за готово пола века постојања, ове године „Борина недеља” није добила ни један једини динар. То довољно говори о односу овог министарства према националној књижевности, према култури уопште! А Бора је ипак, дозволићете, прва виолина српске књижевности.

Не дај боже да министар, или неко из његовог окружења крене да решава и дреши те Гордијеве чворове силних нагомиланих проблема! Не би им се, вероватно, тако сладила плата.

Живимо у земљи у којој „новине не бајате”, у којој „ведре и облаче крадоначелници”, а народ „гласа за лажне усрећитеље”. Чему, онда да се надамо?

Да будем искрен, први пут сам затечен, први пут се налазим у апсолутном безнађу. Први пут не видим начин за ослобађање од те немани којој ни име не знам. Ја не видим ниједну светлу тачку. Не видим ја, али решење мора да постоји. Неко држи тај кључ.

Ко је тај, где је, и како га пронаћи? Када ће стићи до нас, и када ће тај кључ отворити ову никад неподмазану, сасвим зарђалу браву? Нема нам друге него да чекамо и надамо се!