Вукови и пси

Опет је експлодирало са Албанцима. Најпре провокација на стадиону, а онда удар на албанске пекаре. Како сузбити циклус ових и сличних освета у региону? Тешко. Чудан је то и отпоран вирус. У актуелном домаћем капитализму нема силе која може потрести материјалне и идентитетске темеље шовинизма. Ни бројна научна истраживања етнонационализма не помажу. Нема поуздане вакцине. Па ипак, једна нова књига заслужује сваку пажњу. Опсежна студија скоро преминулог југословенског психијатра Душана Кецмановића „Етнонационализам” („Клио” 2014) пружа алтернативно објашњење етнонационализма, а сигурност његове анализе буди несигурност у нормалност етнонационализма.

Овај психијатар, можда и водећи у Југославији, почетком деведесетих, бежећи из Сарајева, није могао у Београду добити посао. Био је свуда неподобан. Отишао је у Сиднеј. Али је још тада јасно уочио да етнонационализам пружа нарочити смисао људском животу. Као особени поглед на свет тиче се целе личности. Зато што приписујући групи посебне, изузетно позитивне особине, сам појединац, као припадник те и такве групе, учествује у њеној изузетности и дели њену изузетност. Кратко речено, и он сам постаје посебан и изузетан.

Психијатар је етнонационалистичком мишљењу пришао као болеснику чијем лечењу је најпре потребна поуздана дијагноза. А болесник не може бити кривац. Наравно, не ради се о болесним нацијама, него о етнонационалистичком мишљењу које намеће ирационалну мржњу према тобоже квалитативно другачијем и опасном – Другом. Етнонационализам заправо почива на солидарности сународника у мржњи. Кецмановић је деконструисао сложене дубинске структуре ове мржње.

Грубо речено, сваки етнонационализам понавља да је управо властита нација морално надмоћна зато што је највећа жртва. Али није тако. Сви смо жртве. Овај поглед на свет тражи безусловно покоравање императивима мржње Другога. Домишљајући писца може се рећи да је тај поглед на свет резултат принуде, а не сагласности. Још више од тога, реч је о самонаметнутом мучењу себе мржњом других нација која се схвата као родољубље. Нема етнонационалистичког мишљења без разграничавања од других мржњом. Шовинисти су немоћни према јаким осећањима љубави и мржње, па одсуство истих осећања код сународника презиру и држе за издају. Буде страхове, а онај ко се боји не мисли логички. Разбуђени страх је могуће вишеструко политички користити. Није критички грађански патриотизам, него је слепи етнонационализам самогубљење у погубном афекту, последње уточиште несигурних личности.

Уосталом, код нас критичког патриотизма углавном и нема, јер нема саморефлексивног сећања чији је најдубљи смисао неутрализација борбености етнонационализма односно догме о властитој недужности која је тврди алиби за освету. За сећање је најважније оно што се прећуткује. У региону скоро и да нема негативног памћења властитих џелата. Заборављају се. Памте се углавном властите жртве. Прво сећање још увек је у нас странпутица на којој не срећете никога. Иако негативно памћење сведочи о добром укусу културе сећања, оно јесте и сила која одбија да се свиди. Допадљиво сећање је оно друго које је пренасељено властитим жртвама. То је искривљена оптика, разроко гледање, али је и привлачно језгро сваког етнонационализма јер моралистички правда одштету и освету. А освета је вишеструко поразна. Пре свега зато што негује мржњу, па је генератор новог крвопролића. Копа два гроба. Освета је поразна и зато што фиксира одређену прошлост као бит и као смисао садашњице. Она напросто гуши алтернативу и то ваља схватити, а не тужити се у Хагу, како то данас чине бивши братски народи. Одбацујући освету, ослобађате будућност. Звучи мало нереално! Можда, али ни реалне мере не помажу.

Како градити подношљиву трпељивост? Може ли помоћи Брисел? Слабо. Еврократија у нашем региону тражи само добар пословни амбијент. Смета им исламизација Албанаца. Ништа више. Искорењивање међунационалних омраза је тежи и знатно дужи процес. И поменута Кецмановићева књига јесте само сегмент могућег процеса отрежњења, а никако прекретничко штиво од кога треба очекивати решење. Књиге критичких патриота не могу ући у лектиру коју бирају владајући слепи патриоти, етнонационалисти. Ови последње поменути се не дају лако разуверити, па се не треба заносити просветитељском надом да се шовинизам лако може претворити у трпељиву грађанску лојалност. Тешко то иде. Ако је уопште могуће предвиђати будућност етнонационализма у региону онда ће то бити до крајности лагано и тегобно свладавање. Пред нама је дуго ледено доба прекида и гушења оне трпељивости која је била достигнута у обе Југославије. Зато треба бити реалан и умерити очекивања, што, парафразирајући једну Ничеову метафору, значи да се не треба заносити илузијом да се од животиња могу направити људи, али се могу држати говори вуковима како би се од њих начинили пси.

Професор Филозофског факултета у Београду