Одлазак непоновљиве Ифигеније

Највећа трагичарка свога доба, непоновљива драмска уметница Марија Црнобори преминула је 21. октобра у 96. години живота у свом стану у Београду, оставивши за собом незаборавну Антигону, Федру, Ифигенију, леди Магбет... деликатне сценске јунакиње којима се тако несебично давала пуних 45 година, колико је трајала њена богата и успешна уметничка каријера.

Ова суптилна дама српског глумишта родила се 1. октобра у Истри, у малом месту Буњолама крај Пуле у породици са осморо деце, од којих је четворо умрло за време Другог светског рата. Отац јој је био подморнички механичар за време Аустроугарске. Стручну учитељску школу Марија Црнобори је завршила 1942. године, а затим и Глумачку академију у Загребу, у класи Бранка Гавеле. У периоду од 1941. до 1946. године играла је у Хрватском народном позоришту у Загребу, да би наредне две сезоне провела у Ријечком народном позоришту. На позив Бојана Ступице и Елија Финција давне 1947. године дошла је у Београд, где је постала стални члан новооснованог Југословенског драмског позоришта. Упоредо са грађењем комплексних Шекспирових, Чеховљевих, Ибзенових, Сартрових, Стриндбергових јунакиња, Марија Црнобори је истрајавала и на свом личном и емотивном плану. Будући да је велика редитељска звезда др Марко Фотез изјавио да се никада неће женити, Марија Црнобори је одлучила да га на оригиналан начин запроси. Написала му је писмо од 24 стране и с обзиром да је била нестрпљива да чује одговор није имала нерава да му га пошаље поштом, него му га је лично понела. „То сада читај, а ја идем напоље у парк”, рекла је Марку Фотезу, села на оближњу клупу и чекала. Када се вратила Марко јој је кратко одговорио: „Венчаћемо се 31. августа”. Марија Црнобори и Марко Фотез венчали су се 1946. године у Дубровнику, а из овог брака добили су сина Александра који је, такође, био успешан редитељ.

Њена Јокаста, Клара, Регана, Лукреција, Хали ушле у српску позоришну антологију, а сама Марија Црнобори у театарску легенду. Само „Ифигенију”, која има 1.100 стихова играла је 120 пута, чак је сама глумица знала да каже, да је ову јунакињу тумачила заправо и три или четири пута више на сцени. Пре представе: „цивила”, како је називала прозу, или „униформе”, што је за њу био синоним за стих, цео текст је прелазила гласно, пуном паром. Стих, како је причала Марија Црнобори, и по неколико пута, а ако је велики размак од представе до представе, неколико дана говорила је комплетан текст. Ипак, за њу је говорење стиха био празник. После одгледане представе „Иза затворених врата”, у којој је Марија Црнобори играла на сцени матичног ЈДП-а, Жан-Пол Сартр јој је написао: „Госпођи Црнобори са захвалношћу што је хтела да понекад не буде Федра, да би била изврсна Инес”. А када су једном приликом ову непоновљиву хероину сцене дивних бадемастих очију пуних топлине питали да ли је плаши ово време, Марија Црнобори је одговорила: „Не. Толика сам времена прочитала и у стиховима и у прози. Пуно сам прочитала, а нешто и доживела. Све ми се чини да је опет све исто. Тада је било онако, сада је овако...”

Књигу, односно збирку есеја „Животић” завршила је и представила јавности у 93. години живота. Ове својеврсне медаљоне исписивала је више од пола века, од 1952. до 2004. године, а прикупила их је и приредила проф. др Јелена Лужина.

Поводом представљања књиге „Животић”, које је било једно од њених последњих појављивања у јавности, чувена Марије Црнобори изговорила је ове речи: „Дубока старост је казна, мада није лоше живети. Зашто се моја књига зове ’Животић’? Зато што сви ми живимо неке мале животе. И нећу да седнем, морам још да ходам по земљи. Имам два праунука, Марка и Данила. И три унуке. А у животу мораш имати и среће. Ја је јесам имала. Имала сам и добре учитеље у великим театрима, некако ми је ишло. Данас најрадије гледам кроз прозор да видим брезу коју је посадио мој син, лепу и високу. Као да њега гледам. Хвала вам људи што волите позориште.”

Датум и место сахране Марије Црнобори и време комеморације у ЈДП-у биће накнадно саопштени.

Б. Г. Требјешанин