Odlazak neponovljive Ifigenije

Najveća tragičarka svoga doba, neponovljiva dramska umetnica Marija Crnobori preminula je 21. oktobra u 96. godini života u svom stanu u Beogradu, ostavivši za sobom nezaboravnu Antigonu, Fedru, Ifigeniju, ledi Magbet... delikatne scenske junakinje kojima se tako nesebično davala punih 45 godina, koliko je trajala njena bogata i uspešna umetnička karijera.

Ova suptilna dama srpskog glumišta rodila se 1. oktobra u Istri, u malom mestu Bunjolama kraj Pule u porodici sa osmoro dece, od kojih je četvoro umrlo za vreme Drugog svetskog rata. Otac joj je bio podmornički mehaničar za vreme Austrougarske. Stručnu učiteljsku školu Marija Crnobori je završila 1942. godine, a zatim i Glumačku akademiju u Zagrebu, u klasi Branka Gavele. U periodu od 1941. do 1946. godine igrala je u Hrvatskom narodnom pozorištu u Zagrebu, da bi naredne dve sezone provela u Riječkom narodnom pozorištu. Na poziv Bojana Stupice i Elija Fincija davne 1947. godine došla je u Beograd, gde je postala stalni član novoosnovanog Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Uporedo sa građenjem kompleksnih Šekspirovih, Čehovljevih, Ibzenovih, Sartrovih, Strindbergovih junakinja, Marija Crnobori je istrajavala i na svom ličnom i emotivnom planu. Budući da je velika rediteljska zvezda dr Marko Fotez izjavio da se nikada neće ženiti, Marija Crnobori je odlučila da ga na originalan način zaprosi. Napisala mu je pismo od 24 strane i s obzirom da je bila nestrpljiva da čuje odgovor nije imala nerava da mu ga pošalje poštom, nego mu ga je lično ponela. „To sada čitaj, a ja idem napolje u park”, rekla je Marku Fotezu, sela na obližnju klupu i čekala. Kada se vratila Marko joj je kratko odgovorio: „Venčaćemo se 31. avgusta”. Marija Crnobori i Marko Fotez venčali su se 1946. godine u Dubrovniku, a iz ovog braka dobili su sina Aleksandra koji je, takođe, bio uspešan reditelj.

Njena Jokasta, Klara, Regana, Lukrecija, Hali ušle u srpsku pozorišnu antologiju, a sama Marija Crnobori u teatarsku legendu. Samo „Ifigeniju”, koja ima 1.100 stihova igrala je 120 puta, čak je sama glumica znala da kaže, da je ovu junakinju tumačila zapravo i tri ili četiri puta više na sceni. Pre predstave: „civila”, kako je nazivala prozu, ili „uniforme”, što je za nju bio sinonim za stih, ceo tekst je prelazila glasno, punom parom. Stih, kako je pričala Marija Crnobori, i po nekoliko puta, a ako je veliki razmak od predstave do predstave, nekoliko dana govorila je kompletan tekst. Ipak, za nju je govorenje stiha bio praznik. Posle odgledane predstave „Iza zatvorenih vrata”, u kojoj je Marija Crnobori igrala na sceni matičnog JDP-a, Žan-Pol Sartr joj je napisao: „Gospođi Crnobori sa zahvalnošću što je htela da ponekad ne bude Fedra, da bi bila izvrsna Ines”. A kada su jednom prilikom ovu neponovljivu heroinu scene divnih bademastih očiju punih topline pitali da li je plaši ovo vreme, Marija Crnobori je odgovorila: „Ne. Tolika sam vremena pročitala i u stihovima i u prozi. Puno sam pročitala, a nešto i doživela. Sve mi se čini da je opet sve isto. Tada je bilo onako, sada je ovako...”

Knjigu, odnosno zbirku eseja „Životić” završila je i predstavila javnosti u 93. godini života. Ove svojevrsne medaljone ispisivala je više od pola veka, od 1952. do 2004. godine, a prikupila ih je i priredila prof. dr Jelena Lužina.

Povodom predstavljanja knjige „Životić”, koje je bilo jedno od njenih poslednjih pojavljivanja u javnosti, čuvena Marije Crnobori izgovorila je ove reči: „Duboka starost je kazna, mada nije loše živeti. Zašto se moja knjiga zove ’Životić’? Zato što svi mi živimo neke male živote. I neću da sednem, moram još da hodam po zemlji. Imam dva praunuka, Marka i Danila. I tri unuke. A u životu moraš imati i sreće. Ja je jesam imala. Imala sam i dobre učitelje u velikim teatrima, nekako mi je išlo. Danas najradije gledam kroz prozor da vidim brezu koju je posadio moj sin, lepu i visoku. Kao da njega gledam. Hvala vam ljudi što volite pozorište.”

Datum i mesto sahrane Marije Crnobori i vreme komemoracije u JDP-u biće naknadno saopšteni.

B. G. Trebješanin