Бог са небеса – deus ex machina

У она давна времена, у доба античкога театра (махом грчкога, Римљани су више волели гладијаторско „позориште” на крвавоме песку амфитеатра), у време пучкога и божанскога позоришта, кад год би се драмска радња толико запетљала и постала нерешивом на сцени, са небеса би се појављивао неки из редова античких божанстава. Бог у некаквој летећој „машини”, deus ex machina, и одозго, делећи правду и разрешујући судбину јунака, поучавао би згрануте гледаоце и преживеле у трагичноме сукобу, шта да убудуће раде и како да се владају. Тај Бог са небеса није марио за драмска или сценска правила – он је по својој божанској моћи пресуђивао, као што су то одувек богови чинили, и одређивао је шта се надаље има догађати, да би се комад привео крају, као оно у бајкама: па су деда и баба остали да живе срећни и задовољни, и још увек су живи, ако до сада нису умрли.

Онога дана одржавања трагичнога театра на београдскоме брду, уз Хумску улицу, на травнату сцену Партизановог стадиона, кружио је Бог у машини, као кобац или соко сиви што вреба свој немоћни плен, долетео са непознатих висина, пришуњао се, тих и невидљив, и послао на тле, међу присутне који уместо театра бирају ногометање или парадирање, хитнуо им своју заставу и поруку предаторскеили отимачке вере. И Бог је бацио барјак смутње и раздора, силних нераспетљаних сукоба и „односа” на ногометној и –иној: животној, историјској, суживотној сцени. И међу завађене којима је лопта послужила уместо мача или копља, послао „поруку” (веле данас и стално „препознају препоручено”) исписану на хитнутој застави: будућност има бити оваква, како је на крпеном барјаку нацртано и насликано. „То вам поручујем са висина мојих небеса и кобачке и предаторске нарави”, казиваше Бог, а ви се и даље лоптајте и парадирајте, јер друго и – не смете! Крпени летак пао је у руке затечених ногометника те се очас развила права сценска и – више него на стадионској позорници – силна борба завађених, заставом напујданих, лукаво и препредено позваних на сукоб. Бог се умешао подсмешљивом и истовремено претећом „поруком”, казао онима што су на тренутак заборавили на фудбал и лоптање, шта им се спрема, док и даље, спокојни и лаковерни, буду пиљили у зелену траву и лопту, а заборављају да погледају ка своду одакле долећу поруке и претње. Бог из махине одиграо је своју улогу божанскога предатораи подмуклога забављача, те нестао измешан и већ скривен међу зараћеним учесницима ове трагичне и смешљиве, оксиморонске – дакле – заигране представе. Бог дош’о, Бог о’ш’о, барјак рата нестао, остали згранути гледатељи овога театра од апсурда и пркоснога усуда, од поручивања и наређивања, од најаве и позоришнога предсказања: биће оно – што застава поручује!

Али нераспетљани „сценски сукоби” који ишту Бога као пресудитеља, трајали су вековима и дочекали београдску представу – ногометну или сценску, то је већ свеједно – и Бога с висина, не би ли се, тек божјом вољом исконске заваде и омразе, решиле – а према речи и поруци божјој, изатканим на шареноме ћилиму, као на мајицама дерана који гордо носе поруке свога времена. Ова је гласила: „Поручујемо вам да спремамо велику државу, а она ће се звати велика Албанија, то вам саопштавамо усред сценске игре која је сасвим неважна, и незнатна пред истином коју објављујемо! Комадаћемо одасвуд, са тла Грчке и Македоније, Црне Горе и Србије, узимаћемо док не начинимо, како пише на летку који је долепршао са небеса, докле год не остваримо свој наум и позвање.”

Тај наум и позвање добро су, већ одавна, знани и познати свима који стоје уз границе својих земаља, такође, и онима који су подаље од тих места – жаришта вековних сукоба и смрти. А они што надгледају, такође, с висине и божанствене машине, шта се ради и шта ко на земљи чини, они окрећу главу и своје божанске барјаке упиру тамо куда не би требало: к предаторима земаља, живота и смерних намера каквог-таквог хришћанског или неког другог, божјег и човекољубивог помирења. Зато што су, одавно већ, гледали у очи отимачке и смртоносне намере предатора, зато што већ знају шта на рити крпеној пише, зритељима ногометне представе, као у античкоме театру, одређена је казна и наречен будући живот: подајте, траже богови с висина и са тла, они што витлају америчким пасошима и слободом демократскога делања и кретања, откидајте од вашега тла и уградите ваше земље у границе велике државе чију величину и овим чином хоћемо да вам покажемо.

Тако се завршио недавни театар од наивнога лоптања и претећих, небеских порука. А ви, зритељи на зеленој ливади, чините што вам драго: већ вас векови деле од траженога спаса из раља небеских предатора.

Из театра мировине